Znači, praporci!

Postoje samo dva posla koje ne bi odbio niko u zemlji Srbiji, a to su mesta selektora fudbalske reprezentacije i direktora Sajma knjiga. Svi mi imamo svoj idealni tim koji se ne bi onako brukao po polupraznim stadionima u kišovitim prestonicama pribaltičkih republika i svi imamo savršen recept za besprekorno funkcionisanje manifestacije koja je krajem oktobra održana po šezdeset i prvi put. Kako ova uporna tranzicija ne popušta, utisak je kako su polemike o konceptu Sajma knjiga sve glasnije od dileme ko bi trebalo da igra desnoga beka u dresu sa državnim orlom. Em se desni bek u savremenom, kladioničarskom fudbalu više tako i ne zove, em je u savremenoj, kladioničarskoj Srbiji nagrabusio svako ko više voli da se kreće po desnoj strani terena, em se na Sajmu iz godine u godinu tiska mnogo više posetilaca nego što ih bude na večitom derbiju!

Što se fudbala tiče, stvar je odavno jasna: imamo dobre igrače, još bolje huligane, ali nikakvu reprezentaciju. Sa Sajmom knjiga situacija je nešto komplikovanija: imamo jednog velikog izdavača, dve Srbije, mnogo siromašnih pisaca, i stotine hiljada posetilaca za koje jedan deo javnosti tvrdi da su nepismena rulja, dok drugi deo u njima vidi najobičnije kupce. I jedni i drugi se ipak slažu kako većina ljudi sa plaćenom ulaznicom tokom obilaska štandova svrati na pljeskavicu, ali dok jedni u tome vide krunski dokaz za tezu da je narod stoka, ovi drugi se nose mišlju da od naredne godine na meniju bude i hrono-pljeska u tortilji bez glutena.

Međutim, ni jedni ni drugi na ovih stotinu i kusur hiljada ogladnelih ljudi ne gledaju kao na čitaoce i ovakav poremećaj svih čula dveju iznad svega materijalno zainteresovanih strana već ima a tek će imati posledice. Ali, te posledice već osećaju a tek će osetiti upravo čitaoci, dok će sadašnji i bivši sajmodršci nastaviti da igraju ovaj specifični „monopol”, gde se umesto fiktivnih hotela i kuća iznajmljuju stvarni štandovi, čija kvadratura i lokacija pre svega zavise od intenziteta bliskosti sa vladajućim nomenklaturama.

Uprkos nešto glasnijem prepucavanju svima već dobro poznatih aktera izdavačko-trgovačkog galimatijasa, činilo se da će ovogodišnjih osam dana sajma proteći bez većih brljotina. A onda je došao četvrtak, poznatiji kao Školski dan. I ove godine, na stotine autobusa dovezli su na hiljade dece pred sajamske blagajne, a onda su đake, njihove nastavnike i profesore, te sve ostale posetioce nadležni organi sajamskog reda i zakona počeli da sprovode i uteruju u Halu tri, u kojoj je tog jutra otvoren i sajam medija. Ali, umesto štandova naših dnevnih i nedeljnih listova i elektronskih medija, tamo ih je dočekao turbo-folk. Jer je najglasniji domaći tabloid odlučio da umesto knjiga, đacima ponudi upravo praporce! I dok su na sajamskim tribinama govorili svetski poznati pisci Zahar Prilepin i Erland Lu, na štandu ovog tabloida zapevali su i za pojas nisu zadenuli mnogi velikani ibarskomagistralne scene. Tako je famozna kupola Sajma postala vašarska šatra u koju su đaci uterivani na svojevrsno pelcovanje.

Ovo ponižavanje posetilaca Sajma knjiga, svojevrsni prolazak kroz topli zec nepatvorene prostote nastavio se do kraja manifestacije, koja je ove godine održana pod sloganom „Knjige u ruke”. Naravno da se zdušno polemisalo o smislu i efektu ove rečenice, ali nakon što nadležni, i pored mnogobrojnih ukazivanja na ovu gadost, nisu učinili bilo šta konkretno, poruka je postala i jasna i glasna: knjige su u rukama, da ne bi bile u glavi!

A o glavi se sve vreme i radi, jer, dok je prazna, nije opasna; dok u njoj odzvanjaju turbo-folk praporci i knjiga u ruci je golub na grani.

Sajam knjiga je zatvoren, ali praporci nikako da utihnu. Atmosfera iz Hale tri samo se preselila na prestoničke glavne ulice, koje su novogodišnji ukrašene već krajem oktobra. Rano se smrkava, pa sve tako lepo i svečano svetli, kao u nekoj do sada neobjavljenoj Domanovićevoj satiri, pardon, bajci. Pa zveče praporci...

Pisac