Kosovo bez Klintonovih

„Za mene, moju porodicu i za moje američke sugrađane, Kosovo je više od spoljnopolitičkog pitanja. To je lično pitanje”, rekla je Hilari Klinton pre četiri godine u Prištini, pošto se prethodno poklonila spomeniku svom suprugu Bilu, provezla se ulicama Veslija Klarka i Džordža Robertsona, kupovala neke sitnice u butiku „Hilari Klinton”. Sada kada porodica Klinton pakuje kofere na putu prema opštoj i ličnoj istoriji ostaju dva pitanja: hoće li Albanci i njihov nacionalizam ostati bezuslovni američki miljenici i može li albanska političko-etnička elita napraviti zaokret u kom će za nekoliko godina na Vranjevcu, na drugoj strani Prištine, podići spomenik Trampu, a Melanija dobiti svoj butik.

Upadljivi albanski muk i odsustvo komentara prekinuo je ekscentrični umetnik iz Tirane, premijer Edi Rama, jednom bezličnom fejsbuk objavom u kojoj očekuje jačanje „zajedničkih vrednosti i interesa”. To je početak grčevitog zaokreta koji mora da traži nove puteve prema vrhu svetske moći. Nikada u svojoj istoriji Albanci nisu imali samo jednu međunarodnu opciju dovedenu u potpuno istu ravan sa etničkim ciljevima. Retko gde su američki ambasadori kao ovi u Albaniji, na Kosovu i u Makedoniji imali takvu moć. Oni su uživali status polubogova u nadinstitucijama koje ispunjavaju etničke želje i presudno utiču na većinu odluka ovih entiteta.

Šta sledi sada, kakva se uloga od njih očekuje, da li će nastaviti po starom, imaju li snage za stvaranje minimalne pristojne distance na ovim trusnim područjima? Jasno je da je već prvog dana po Trampovoj pobedi na relaciji između albanskih elita i američkih ambasada razmenjena ogromna količina straha zasnovana na albanskom pitanju: šta sada?

Debelo je prošlo podne, a Hašim Tači se iz Prištine oglasio gotovo istom suvoparnom čestitkom kao ranije njegov sunarodnik Edi Rama, pominje odgovornost i na kraju, polupismenog saopštenja na srpskom jeziku kaže: „Zauvek ćemo biti zahvalni sekretarki Klinton na njenoj konstantnoj podršci kosovskom narodu i kosovskoj državi.”

Pored nostalgije i straha, ovde se uvodi kategorija večnosti i zaveta porodici Klinton. Sva albanska prijateljstva pala su u zaborav, samo je američko jedno jedino, bezuslovno i takvo da traje „zauvek”.

Političari, negde u pozadini znaju šta se događa i u šta se pretvaraju najodaniji američki prijatelji. Kosovo sa svojim razornim islamskim potencijalom preko noći može postati američki problem, mada većina Albanaca veruje da su oni istinski važni Americi i da se ona na njih oslanja. To je pozicija onog čuvenog pevca iz priče koji se svakog jutra, pre zore, uredno budio i kukurikao. Posle izvesnog vremena pomislio je da zbog njega sviće novi dan. Međutim, stvarnost je bila surova: jednog jutra pevac se uspavao, a zora je svanula. Njegov svet se srušio.