Anatom na žeravici

57. SOLUN

Solun - Stvaralačka ličnost u žiži 57. Solunskog festivala, koji se završava večeras svečanom dodelom nagrada, bio je turski reditelj, scenarista, producent i montažer Zeki Demirkubuz. U popularnom paralelnom programu „Balkanski pregled” priređena je retrospektiva od jedanast filmova ovog autentičnog autora značajnog opusa tematske i estetske kohezije, jednog od osnivača takozvanog novog talasa turskog filma i pionira nezavisnog filmskog stvaralaštva u ovoj zemlji.

Demirkubuz (1964), koji je inače samouki filmski autor, slovi i za doslednog anatoma ljudskog postojanja, jer u svojim filmovima realističnim stilom priča priče o egzistenciji ljudi zarobljenih u društvenom lavirintu, još od vojnog udara u Turskoj 1980. godine  pa do današnjih, ponovo uzavrelih turskih dana.

Sticavši filmska znanja pod mentorstvom reditelja Zekija Oktena, posle godina provedenih u zatvoru iz političkih razloga, Demirkubizu je pošlo za rukom da spoji tradiciju popularnog melodramskog turskog filma iz 60-ih godina sa problematikom bliskom stvaralaštvu Dostojevskog i Kamija i da kao tematski okvir u svojim filmovima postavi neke od ključnih problema ljudske egzistencije kao što su: izdaja, krivica, sudbina, nadanja u sumornom svetu. Sve to uz gorki, povremeno čak apsurdni humor, uz ograničeno, sporo kretanje kamere, prirodno osvetljenje, odsustvo muzike, ali i uz organsko sažimanje filmskog jezika i naracije. Na ovo je veoma detaljno u svom eseju posvećenom Demirkubuzu potsetio i Dimitris Kerkinos, čelnik „Balkanskog pregleda”, koji je na sličan način pre sedam godina dubinski skenirao i stvaralaštvo našeg reditelja Gorana Paskaljevića.

 Od prvog filma „Blok C” snimljenog 1994. pod velikim uticajem „Dekaloga” Kšištova Kišlovskog, pa do ovog najnovijeg – filma „Žeravica” snimljenog ove godine, u kojem portretiše aktuelnu tranziciju i ograničenja turskog društva, Demirkubuz je ostao fokusiran na ljudsku bol, vitalna pitanja ljudskog postojanja i sistematsko rešavanje problema morala, zbog čega ga je Kerkinos nazvao i „doslednim naslednikom tradicije Bresona, Antonionija i Kišlovskog”.

 Komentarišući za „Politiku” svoje postojanje na međunarodnom filmskom nebu, Demirkubuz kaže: „Kada pogledam danas sebe i svoje filmove, mislim da sam ostao potpuno čist i introvertan kao što sam bio kada sam počinjao da se bavim filmom kroz neku vrstu monologa pred samim sobom. Mislim da je to moralno pitanje, da radite stvari koje želite, ali je i veoma teško da društvo iz ekonomskih razloga prihvati te vaše, često usamljeničke monologe. Iz moje generacije i predhodnih generacija, mnogi reditelji koji su u svoj prvi film ušli sa isto takvom nevinošću kao što sam ja ušao, a suočivši se sa realnošću, napuštali su film kao profesiju. Ono što mi nazivamo individualnošću, ličnim stilom, preti da bude usamljeno i napušteno. Nastavljao sam da radim kako jedino znam i srećom da ima prijatelja koji još uvek žele da zavire u moj unutrašnji svet. Od Zekija Oktana sam naučio mnogo o moralu filma, o poštovanju gledalaca. Zastrašujuće je da lažem sebe, a još gore bi bilo da lažem gledaoca”.

Na pitanja o uticaju literature na njegovo filmsko stvaralaštvo Demirkubuz je odgovorio: „Književnost je ono što najviše volim. Kao dete imao sam toliko mnogo pitanja u glavi što je u meni izazivalo osećaj velike usamljenosti. Sreća je što je ta ogromna detinja radoznalost mnogo promenila moju sudbinu, jer sam prilično rano shvatio da su me moja porodica, nastavnici i društvo stalno lagali. Iz dobronamernih razloga, ali su to ipak bile laži. Odrastajući sam shvatio da možeš da nastaviš da veruješ u laži i zaboraviš svoje vizije ili da se usamljenički boriš za svoju unutrašnju realnost. Mnoge su se stvari u meni promenile tek kada sam u zatvoru pročitao knjigu „Zločin i kazna” Dostojevskog. Bio sam iznenađen i pod snažnim uticajem. U šoku od spoznaje da je ruski pravoslavni nacionalni pisac još pre 150 godina napisao o usamljenosti, upravo onako kako sam je ja osećao živeći život osuđenika. Na sličan način sam upoznao i pisce Balzaka, Kamija, Turgenjeva i shvatio, kako je to često govorio Abas Kiarostami, da je umetnost iznad jezika i religije i da se nalazi u blizini ljudi kako bi ih ispunila i omogućila da udišemo isti vazduh”.

Demirkubuz još kaže: „ Kao građanin svoje zemlje imam drugačije obaveze od onih koje imam kao umetnik. Možda mogu da pripadam islamu, ali kada uzmem kameru u ruke onda moram da radim stvari koje su iznad religijskog opredelenja. U Turskoj se često na filmska filmska dela gleda kao na propagandno oružje, ali kada se delo koristi kao propaganda niko ne može da zna ko će ga i kako sve koristiti. Kao građanin pružam otpor silama koje se menjaju tokom vremena. U principu, protivim se svakoj vlasti i to je moralno pitanje. Ali, kao umetnik, ne mogu da prihvatim takvu vrstu odgovornosti...”

 Filmsko stvaralaštvo Zekija Demirkubuza nije nepoznato srpskoj publici. Njegovi filmovi bili su prikazivani na beogradskom Festu na kojem je i boravio, na Festivalu Sinema Siti u Novom Sadu, a pre neku godinu i na Palićkom festivalu na kojem je bio jedan od članova turske filmske delegacije.