Анатом на жеравици

57. СОЛУН

Солун - Стваралачка личност у жижи 57. Солунског фестивала, који се завршава вечерас свечаном доделом награда, био је турски редитељ, сценариста, продуцент и монтажер Зеки Демиркубуз. У популарном паралелном програму „Балкански преглед” приређена је ретроспектива од једанаст филмова овог аутентичног аутора значајног опуса тематске и естетске кохезије, једног од оснивача такозваног новог таласа турског филма и пионира независног филмског стваралаштва у овој земљи.

Демиркубуз (1964), који је иначе самоуки филмски аутор, слови и за доследног анатома људског постојања, јер у својим филмовима реалистичним стилом прича приче о егзистенцији људи заробљених у друштвеном лавиринту, још од војног удара у Турској 1980. године  па до данашњих, поново узаврелих турских дана.

Стицавши филмска знања под менторством редитеља Зекија Октена, после година проведених у затвору из политичких разлога, Демиркубизу је пошло за руком да споји традицију популарног мелодрамског турског филма из 60-их година са проблематиком блиском стваралаштву Достојевског и Камија и да као тематски оквир у својим филмовима постави неке од кључних проблема људске егзистенције као што су: издаја, кривица, судбина, надања у суморном свету. Све то уз горки, повремено чак апсурдни хумор, уз ограничено, споро кретање камере, природно осветљење, одсуство музике, али и уз органско сажимање филмског језика и нарације. На ово је веома детаљно у свом есеју посвећеном Демиркубузу потсетио и Димитрис Керкинос, челник „Балканског прегледа”, који је на сличан начин пре седам година дубински скенирао и стваралаштво нашег редитеља Горана Паскаљевића.

 Од првог филма „Блок Ц” снимљеног 1994. под великим утицајем „Декалога” Кшиштова Кишловског, па до овог најновијег – филма „Жеравица” снимљеног ове године, у којем портретише актуелну транзицију и ограничења турског друштва, Демиркубуз је остао фокусиран на људску бол, витална питања људског постојања и систематско решавање проблема морала, због чега га је Керкинос назвао и „доследним наследником традиције Бресона, Антонионија и Кишловског”.

 Коментаришући за „Политику” своје постојање на међународном филмском небу, Демиркубуз каже: „Када погледам данас себе и своје филмове, мислим да сам остао потпуно чист и интровертан као што сам био када сам почињао да се бавим филмом кроз неку врсту монолога пред самим собом. Мислим да је то морално питање, да радите ствари које желите, али је и веома тешко да друштво из економских разлога прихвати те ваше, често усамљеничке монологе. Из моје генерације и предходних генерација, многи редитељи који су у свој први филм ушли са исто таквом невиношћу као што сам ја ушао, а суочивши се са реалношћу, напуштали су филм као професију. Оно што ми називамо индивидуалношћу, личним стилом, прети да буде усамљено и напуштено. Настављао сам да радим како једино знам и срећом да има пријатеља који још увек желе да завире у мој унутрашњи свет. Од Зекија Октана сам научио много о моралу филма, о поштовању гледалаца. Застрашујуће је да лажем себе, а још горе би било да лажем гледаоца”.

На питања о утицају литературе на његово филмско стваралаштво Демиркубуз је одговорио: „Књижевност је оно што највише волим. Као дете имао сам толико много питања у глави што је у мени изазивало осећај велике усамљености. Срећа је што је та огромна детиња радозналост много променила моју судбину, јер сам прилично рано схватио да су ме моја породица, наставници и друштво стално лагали. Из добронамерних разлога, али су то ипак биле лажи. Одрастајући сам схватио да можеш да наставиш да верујеш у лажи и заборавиш своје визије или да се усамљенички бориш за своју унутрашњу реалност. Многе су се ствари у мени промениле тек када сам у затвору прочитао књигу „Злочин и казна” Достојевског. Био сам изненађен и под снажним утицајем. У шоку од спознаје да је руски православни национални писац још пре 150 година написао о усамљености, управо онако како сам је ја осећао живећи живот осуђеника. На сличан начин сам упознао и писце Балзака, Камија, Тургењева и схватио, како је то често говорио Абас Киаростами, да је уметност изнад језика и религије и да се налази у близини људи како би их испунила и омогућила да удишемо исти ваздух”.

Демиркубуз још каже: „ Као грађанин своје земље имам другачије обавезе од оних које имам као уметник. Можда могу да припадам исламу, али када узмем камеру у руке онда морам да радим ствари које су изнад религијског определења. У Турској се често на филмска филмска дела гледа као на пропагандно оружје, али када се дело користи као пропаганда нико не може да зна ко ће га и како све користити. Као грађанин пружам отпор силама које се мењају током времена. У принципу, противим се свакој власти и то је морално питање. Али, као уметник, не могу да прихватим такву врсту одговорности...”

 Филмско стваралаштво Зекија Демиркубуза није непознато српској публици. Његови филмови били су приказивани на београдском Фесту на којем је и боравио, на Фестивалу Синема Сити у Новом Саду, а пре неку годину и на Палићком фестивалу на којем је био један од чланова турске филмске делегације.