Lista sećanja na očevoj razglednici

Objašnjavajući u katalogu svoj kocept ovogodišnjeg Oktobarskog salona, nedavno okončanog, kustos Dejvid Eliot naslovio je svoje razmišljanje sa „Ljubav u doba mržnje”. Kako je novinarima govorio u danima nakon otvaranja menifestacije, mislio je, neizostavno, kako na duboke i tajanstvene odaje emotivnih odnosa između dve duše, na melanholiju „slika plutajućeg sveta”, na svakodnevne, male smrti koje svako od nas i nesvesno doživljava tokom života, tako i na savremenu teskobu i tugu, neravnotežu između užitka i boli (po najmanje u telesnom smislu), na svet u kojem se umetnost muči da odgovari na cinizam, pohlepu, interes, podmuklost, glupost i bes. Ovim drugim dijapazonom, smeštenim u šire društvene okvire, bavio se jedan od troje dobitnika nagrade salona – Siniša Ilić.

Kako za „Politiku” kaže, rad koji je izložio, pod nazivom „Bez predloga konkretnog rešenja”, ne pristupa temama zanosa i ljubavi kao romantičnim, sentimentalnim osećanjima ili nagonskim potrebama čoveka, već bi se njegove ključne reči mogle složiti ovako: prijateljstvo, poverenje, komunikacija, borba i geopolitika. Kraće rečeno: srž čine različiti uslovi u kojima komuniciramo, osmišljavamo i ostvarujemo život. Kako ističe, njegovi radovi često nemaju svoju finalnu verziju, već se razvijaju kroz različite epizode, formate i elemente, tako da su uvek u nekom smislu novi pa je i kompozicija izložena na „Oktobarcu” samosvojna.

Polazišna tačka Ilićevog promišljanja bila je razglednica iz porodične arhive, koju je njegov otac dobio od svog mladog prijatelja iz Egipta. Ona nas vraća u period Pokreta nesvrstanih i podseća na načine na koje su veze između zemalja članica pokreta uticale na individualne međuljudske odnose. Kroz prostor fiktivnog kabineta u kojem film i crtež fiunkcionišu kao fusnote jedan drugom i zahtevaju vreme i pažnju da ih posetilac složi u svoj sistem znanja i razmišljanja, Ilić je povezao različite istorijske reference s ličnim susretima.

– Rad se može posmatrati i postepeno, kroz njegove segmente; slike rasparčanih nepostojećih kontinenata, proizvoljne, nestalne mape sveta, dokumentarni i arhivski materijal, istorijsko političke reference, gestualna komunikacija, i proces grafičke proizvodnje i multiplikacije slika nasilja i opasnosti – dodaje Ilić.

Iako je danas, u vremenu ovakvom kakvo je, teško dati odogovor na pitanja šta je to prostor solidarnosti, kako ga locirati i čime je on ispunjen, koji ga društveni odnosi mogu učiniti prostorom zajedništva, umetnik, ipak, veruje da još uvek među ljudima postoji želja u da investiraju u odnose, da dele emocije, da budu solidarni.

– Verujem da je to prostor međusobnog prepoznavanja i podrške, ali i prostor kritike, učenja i usmeravanja u vremenu dilema i diskontinuiteta. Društvo i politika su konzervativni, zahtevni i grubi, i sve vrednosti su upitne i uslovljene, tako da mi se čini da toliko toga zavisi od naših odluka, politika i ideja o tome kako bismo da izgleda život u ovom kompleksnom i kodiranom svetu koji delimo sa drugima – primećuje Ilić, čija se poetika stvaranja, shodno ovakvom načinu razmišljanja, i ne može omeđiti jednim medijem u kojem stvara ili formom kroz koju govori. Njegova praksa se realizuje u različitim oblicima u zavisnosti od teme kojom se bavi i konteksta u kojem se rad stvara. Crtež i pisana beleška uvek su mu pri ruci, jer daju mogućnost skice, koja se čini kao početak strukture svakog kompleksnijeg rada.

Na pitanje koliko je savremena umetnost u stanju da utiče na društvo čije fenomene preispituje naš sagovornik, koji je doplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i koji je jedan od osnivača umetničko-teorijske pletforme „Teorija koja hoda”, kaže:

– Iako deluje kao uža tema, ovo je pitanje šire nego što se čini na prvi pogled, i tema uticaja nije samo za umetnike i aktere umetničke scene, već i publiku, medije i društvo u celini. Čini mi se da pojednačne izložbe i radovi ne mogu imati veliki uticaj, osim onog da nas podsete ne neke teme, lucidno spoje činjenice ili kreiraju uzbudljive mentalne i fizičke prostore, što naravno mogu biti izvanredna iskustva koje ne treba podcenjivati. Za obimniji ili složeniji uticaj umetnost, verovatno, ne bi trebalo da se shvati kao neka autonomna institucija ili delatnost, već možda pre praksa koja ide u korak sa drugim društvenim promenama i uživo ih promišlja, oblikuje i redefiniše.