Листа сећања на очевој разгледници

Објашњавајући у каталогу свој коцепт овогодишњег Октобарског салона, недавно окончаног, кустос Дејвид Елиот насловио је своје размишљање са „Љубав у доба мржње”. Како је новинарима говорио у данима након отварања менифестације, мислио је, неизоставно, како на дубоке и тајанствене одаје емотивних односа између две душе, на меланхолију „слика плутајућег света”, на свакодневне, мале смрти које свако од нас и несвесно доживљава током живота, тако и на савремену тескобу и тугу, неравнотежу између ужитка и боли (по најмање у телесном смислу), на свет у којем се уметност мучи да одговари на цинизам, похлепу, интерес, подмуклост, глупост и бес. Овим другим дијапазоном, смештеним у шире друштвене оквире, бавио се један од троје добитника награде салона – Синиша Илић.

Како за „Политику” каже, рад који је изложио, под називом „Без предлога конкретног решења”, не приступа темама заноса и љубави као романтичним, сентименталним осећањима или нагонским потребама човека, већ би се његове кључне речи могле сложити овако: пријатељство, поверење, комуникација, борба и геополитика. Краће речено: срж чине различити услови у којима комуницирамо, осмишљавамо и остварујемо живот. Како истиче, његови радови често немају своју финалну верзију, већ се развијају кроз различите епизоде, формате и елементе, тако да су увек у неком смислу нови па је и композиција изложена на „Октобарцу” самосвојна.

Полазишна тачка Илићевог промишљања била је разгледница из породичне архиве, коју је његов отац добио од свог младог пријатеља из Египта. Она нас враћа у период Покрета несврстаних и подсећа на начине на које су везе између земаља чланица покрета утицале на индивидуалне међуљудске односе. Кроз простор фиктивног кабинета у којем филм и цртеж фиункционишу као фусноте један другом и захтевају време и пажњу да их посетилац сложи у свој систем знања и размишљања, Илић је повезао различите историјске референце с личним сусретима.

– Рад се може посматрати и постепено, кроз његове сегменте; слике распарчаних непостојећих континената, произвољне, несталне мапе света, документарни и архивски материјал, историјско политичке референце, гестуална комуникација, и процес графичке производње и мултипликације слика насиља и опасности – додаје Илић.

Иако је данас, у времену оваквом какво је, тешко дати одоговор на питања шта је то простор солидарности, како га лоцирати и чиме је он испуњен, који га друштвени односи могу учинити простором заједништва, уметник, ипак, верује да још увек међу људима постоји жеља у да инвестирају у односе, да деле емоције, да буду солидарни.

– Верујем да је то простор међусобног препознавања и подршке, али и простор критике, учења и усмеравања у времену дилема и дисконтинуитета. Друштво и политика су конзервативни, захтевни и груби, и све вредности су упитне и условљене, тако да ми се чини да толико тога зависи од наших одлука, политика и идеја о томе како бисмо да изгледа живот у овом комплексном и кодираном свету који делимо са другима – примећује Илић, чија се поетика стварања, сходно оваквом начину размишљања, и не може омеђити једним медијем у којем ствара или формом кроз коју говори. Његова пракса се реализује у различитим облицима у зависности од теме којом се бави и контекста у којем се рад ствара. Цртеж и писана белешка увек су му при руци, јер дају могућност скице, која се чини као почетак структуре сваког комплекснијег рада.

На питање колико је савремена уметност у стању да утиче на друштво чије феномене преиспитује наш саговорник, који је допломирао на Факултету ликовних уметности у Београду и који је један од оснивача уметничко-теоријске плетформе „Теорија која хода”, каже:

– Иако делује као ужа тема, ово је питање шире него што се чини на први поглед, и тема утицаја није само за уметнике и актере уметничке сцене, већ и публику, медије и друштво у целини. Чини ми се да поједначне изложбе и радови не могу имати велики утицај, осим оног да нас подсете не неке теме, луцидно споје чињенице или креирају узбудљиве менталне и физичке просторе, што наравно могу бити изванредна искуства које не треба подцењивати. За обимнији или сложенији утицај уметност, вероватно, не би требало да се схвати као нека аутономна институција или делатност, већ можда пре пракса која иде у корак са другим друштвеним променама и уживо их промишља, обликује и редефинише.