Srpska politika i srpska filologija (2)

(2)

Da bi se, pre svega, srpskoj zvaničnoj politici, ukazalo na nedopustivo ignorisanje naučnih činjenica na kojima se temeljio stav srpske filologije o tzv. bosanskom jeziku, Odbor za standardizaciju je 2015. godine napisao i svim državnim institucijama prosledio novu Odluku o bo„šnjačkom“ kao manjinskom jeziku u Srbiji i većinskom u BiH. U toj odluci obrazloženo je da ? ako se naziv jezika Bošnjaka shvati kao izraz „simboličke“ a ne komunikativne funkcije ? treba podsetiti sve pobornike „bosanskog“ jezika, pa i one u zvaničnoj srpskoj politici, da nijedan narod ne mora prihvatiti naziv za jezik koji je u običaju kod drugog naroda. Kao što ne mogu Slovenci zahtevati da Srbi njihov jezik zovu „slovenski“ a ne „slovenački“, tako ni Bošnjaci ne mogu zahtevati da jezik Bošnjaka Srbi moraju zvati „bosanski“, pošto je prema tvorbenim pravilima srpskoga jezika, u srpskom jeziku i narodu, opravdano jedino taj jezik zvati bošnjački jezik. I još posebno što je taj naziv direktno protivan srpskim nacionalnim i filološkim interesima.

A kakve sve pogubne praktične posledice nosi naziv „bosanski jezik“, srpska je zvanična politika jasno uvidela kada je proletos Bakir Izetbegović, predsedavajući Predsedništva BiH, zaobilazeći zvanični Beograd, bez znanja srpskih vlasti, došao u posetu Novom Pazaru.

Pri tome je Bakir Izetbegović, izjednačavajući Republiku Srpsku i „Sandžak“, u Novom Pazaru izjavio: „Ostvarili smo pravo na ime, ne zovemo se više po veri nego po zemlji. Odbranili smo pravo na egzistenciju, na ravnopravnost, povratili svoje ime, jezik, vratili državnost Bosni i Hercegovini.“ I upravo to „pravo na ime po zemlji“, i posebno što su „odbranili jezik“ takođe sa imenom „po zemlji“, i jeste razlog što se Bakir Izetbegović u Novom Pazaru ponašao kao da nije u Srbiji nego u Bosni, kao da Novi Pazar nije deo Srbije, nego deo Bosne. Zato ne treba da čudi ocena Ivice Dačića, šefa diplomatije Srbije, da je „ovako poređenje“ Republike Srpske „sa Novim Pazarom poziv na promenu ustavnog uređenja Srbije i grubo mešanje u naše unutrašnje poslove“.

Srpskim političarima promaklo je, ili to nisu smatrali značajnim, da je Sulejman Ugljanin, kao domaćin, Izetbegoviću darovao dve knjige: Sandžački rječnik bosanskog jezika i monografiju o Bošnjacima u Sandžaku. I upravo te knjige, naročito prva, belodano i razotkrivaju „podlogu“ Izetbegovićevog ponašanja u Novom Pazaru. Naime, Bošnjaci su ne samo u Bosni nego i u Novom Pazaru i Raškoj oblasti (koju, nažalost, gotovo svi srpski političari i novinari zovu „Sandžak“) – jezik imenovali „bosanskim“. Opštepoznato je da je u vreme austrougarske okupacije guverner Benjamin Kalaj proglasio u BiH „bosanski jezik“ preko koga je pokušao da stvori naciju „Bosanaca“, u kojim je želeo ukinuti i Srbe i srpski jezik. A ako „bosanski jezik“, unikatno, ima naziv po zemlji i znači isključivo „jezik Bosne“, onda je sasvim logično da teritorija na kojoj je „bosanski jezik“ mora biti „Bosna“. Ne može „zemaljski jezik“ biti mimo zemlje čije ime nosi, inače bi bio nacionalni, pa bi se zvao „bošnjački“ a ne „bosanski“. Uostalom, izvesna Alisa Mahmutović iz Instituta za bosanski jezik i napisala je da su  „sandžački“ Bošnjaci pro„zvali svoj maternji jezik bosanskim upravo po uzoru na Srbe u Bosni i Hercegovini. I zašto jednom, u perspektivi, ne bi mogli dobiti „entitet – republiku“? A Izetbegović se u Novom Pazaru baš tako i ponašao kao da „Sandžak“ ima status „entitet-republike“, jer ga je i uporedio sa Republikom Srpskom. Vodio se jednostavnom logikom, ako je Srbija Bošnjacima u „Sandžaku“ priznala „bosanski jezik“? implicitno je priznala, budući da je to isključivo „jezik Bosne“ – da je Sandžak „deo Bosne“. Jer – zar može postojati „zemaljski jezik“ mimo zemlje čije ime nosi!?

Posle te Izetbegovićeve praktične demonstracije primene značenja „bosanskog jezika“, logično je bilo očekivati da će se srpska zvanična politika usaglasiti sa srpskom filologijom – i da će napokon prihvatiti činjenicu da dobre jezičke politike, posebno dobre nacionalne jezičke politike, ne može biti bez harmonične saradnje politike i filologije. Logično je da zvanična srpska jezička politika ne bude protiv jedinstvenih stavova srpske filologije. Logično je da to bude politika koja važi za celi srpski jezički prostor, da bude politika koja će uvažavati kao podjednako značajne i jezičke interese Srbije i Republike Srpske. Ne bi se smelo događati to čemu smo svedoci: da je, sudeći prema (ne)delovanju, srpskoj zvaničnoj politici u odnosu na „bosanski“ ili „bošnjački“ jezik prihvatljivije stanovište Bošnjačkog nacionalnog vijeća i Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru muftije Muamera Zukorlića, nego stanovište svih srpskih filoloških institucija predstavljeno odlukama Odbora za standardizaciju srpskog jezika? A upravo nastavak takvog postupanja srpske zvanične politike, i njena još veća podrška bošnjačkim jezičkim interesima, traži se u „IV sandžačkoj deklaraciji Sveopćeg islamskog sabora“, gde se u 10. tački navodi: Odbacujući sve učestalije nasrtaje na bosanski jezik, posebno od strane Srpske akademije nauka i umetnosti i Matice srpske, uvjereni da je takav odnos destruktivan za državu i društvo, pozivamo nadležne državne organe da u školama, medijima i javnim ustanovama omoguće Ustavom zagarantovano pravo na upotrebu jezika i pripadnicima bošnjačkog naroda.“ I zaista, nadležni državni organi, ako će se rukovoditi naučnim kriterijumima i nepodeljenim stavovima srpskih filologa i svih srpskih filoloških institucija, ne smeju ništiti ustavno pravo srpskoga naroda da jezik bošnjačkog naroda imenuje prema pravilima tvorbene strukture srpskoga jezika, omogućavajući tako Bošnjacima da korišćenjem „bošnjačkog jezika“ u potpunosti ostvaruju „Ustavom zagarantovano pravo na upotrebu jezika“. To bi bio mali pokazatelj da postoji srpska jezička politika i da je ona saglasna sa srpskom filologijom, u interesu Srba i srpskih nacionalnih interesa, na samo u filologiji. 

Filološki fakultet u Beogradu/FILUM u Kragujevcu