Lazo Mazo, nemoj da plačeš

Kad Pauna jednom ode, Dejan će ostati potpuno sam. Naći će mu se pri ruci ujak sa ćerkama, neka ih bog poživi, ali bez majke sve će biti drukčije. Neizvesnije.

Pauna Filipović penzionerka je malo duže od dve decenije, a Dejan je njen sin, već trideset četiri godine. On je i dete s posebnim potrebama (dete, a ne čovek), kako se danas nazivaju oni sa Daunovim sindromom. Ali to opako stanje zaskočilo je posledicama i nju! Njoj je znatno teže, jer je majka bar dvadeset pet sati dnevno. Tako je kako je, šta se tu može.

Pauna je nekad radila u pogonu za proizvodnju bombona PIK „Takovo”, a penzija joj je tolika da onomad nije ni smanjivana, nije se imalo otkud, ali zato njen sin od države prima gotovo deset hiljada dinara na ime „tuđe nege i pomoći”. Za njih – puna kapa. Ne traže više. Mada, kad poplaćaju sve što se mora, i ne pretiče za sitna i jevtina zadovoljstva, sem ako ona ne otkine sebi od usta. Događalo se, ali Dejan to nikad nije opazio.

– Mi smo kao siročad – rekla je nesrećna Pauna. – Trpe nas jer moraju, a jedino što smo dobili od srca jesu besplatni košarkaški treninzi u klubu „Ikar”, hvala im do neba. Znam da Dejan nikad neće zaista zaigrati košarku, ali tih nekoliko sati druženja nedeljno njegovo je najveće zadovoljstvo, a za mene neočekivana sreća.

Išla je jednom u Centar za socijalni rad i izokola ih upitala šta će biti kad jednom neopozivo ode, a odande su joj bez uvijanja predložili da im prepiše stan, pa će se pobrinuti za Dejana. Jeste da plate primaju iz budžeta, ali varijabilica nikad nije naodmet.

Jadni Dejan. Nesrećna Pauna.

Ivana Ignjatović je od osnivanja, 2011. godine, predsednica Udruženja roditelja dece ometene u razvoju opštine Gornji Milanovac. Njen sin Lazar, zvani Laza Maza, takođe ide na one košarkaške treninge, i njemu je lepo kad se druži s decom. Inače, nadimak mu sasvim pristaje – voli ljude i umiljava se svakom. Na sreću, verovatno nikad neće doznati pravu istinu o njima.

– Naše udruženje broji dvadeset osam članova, mada Gornji Milanovac ima bar dvostruko više dece s posebnim potrebama i isto toliko porodica kojima je neophodna pomoć – ljutnula se Ivana. – Sve mislim da ljudi strepe kako će na njihovu situaciju reagovati komšiluk. To je naročito izraženo u seoskoj sredini, gde roditelji od stida skrivaju svoju decu. Kada bi se oslobodili tih predrasuda svima bi bilo lakše. Već sam nagovorila neke da dovedu decu na košarku: nerado su pristali, a sada mi priznaju da je psihomotorni razvoj mališana bitno ubrzan i zahvaljuju za moju upornost. Nego, znate li da jedan od roditelja takve dece mora da bude nezaposlen, ali zbog toga nema privilegije kakve ima hranitelj – pre svega platu, uplaćene doprinose za zdravstveno i penzijsko osiguranje i trista čuda pride – iako je upravo njima... zapravo nama, podrška neophodna!

I Ivana je desetak godina radila u PIK „Takovu”, a onda dala otkaz. Zbog Laze. Svakog jutra automobilom vozi nasmejanog petnaestogodišnjaka u Čačak, u osnovnu školu „1. oktobar”. To je specijalna škola za specijalnu decu, gde on pohađa sedmi razred. I taman posla da odocne, Laza bi se istog časa rasplakao, teško bi ga iko primirio!

– Kad već nemamo podršku društva, odnosno kad je takva kakva je, onda je važna podrška porodice – isprsila se Ivana. – Toga imam napretek. Još kada bi nam opština obezbedila neki prostor za dnevni boravak, a može, gde bi nam bio kraj. Inače, znate li da toj deci nije potrebno više ljubavi, već više posvećenosti? Mi smo svi iskreno posvećeni Lazaru, naročito njegova mlađa sestrica.

Da je bilo po njegovom, gosti bi tu zanoćili, a ovako, na rastanku, Laza Maza se samo rasplakao. Utešili smo ga obećanjem da ćemo se sresti već 24. novembra, na otvaranju izložbe posvećene deci ometenoj u razvoju u Galeriji RTS-a u Beogradu.