Bisera dobila novu kuću, ali bez priključka za vodu

Kosovska Mitrovica – Bisera Ibrahimović (52) iz sela Gornji Kaljin u opštini Leposavić i posle četiri meseca otkako joj je sagrađena nova kuća i dalje živi u trošnoj čatmari, jer u novoj nema vodu.

Naime, predstavnici opštine Leposavić, koja funkcioniše u kosovskom sistemu, u avgustu ove godine predali su ključeve od novosagrađene kuće, površine od oko 80 metara kvadratnih, Biseri i njenom sinu Ameru (18), koji je završio školu za auto-mehaničara i koji je nezaposlen.

Međutim, ova dvočlana porodica koja živi od socijalne pomoći, nije mogla u novi dom, iako je bilo obećanja da će im biti dovedena izvorska voda sa obližnjeg brda, za šta je neophodno oko hiljadu i po evra.

Očigledno da je u slučaju porodice Bisere Ibrahimović, koja je pre 14 godina ostala bez muža i koja se nadasve hrabro bori sa životnim tegobama u vrletima podno Rogozne, zatajio ljudski faktor!

Prosto je neverovatno da u novosagrađenoj kući Bisera i njen sin nemaju vodu u kuhinji, kupatilu, koju inače nemaju ni u čatmari koja samo što se nije srušila, a koja je ujedno i štala za nekoliko grla goveda, ovaca i koza koje Ibrahimovići godinama drže.

U toku današnjeg dana nismo uspeli da telefonom čujemo Biseru, ali smo razgovarali sa Mihretom Salkovićem, predsednikom Kancelarije za manjine i zajednice u opštini Leposavić, koji je obećao da će Bisera i njen sin za „dve do tri nedelje dobiti vodu”.

– Iz postojećeg bunara, pumpom ćemo sprovesti vodu u kuću Ibrahimovića – rekao je za „Politiku” Salković, kojeg smo u toku današnjeg dana više puta čuli telefonom i kojeg smo u kasnim popodnevnim satima zatekli „u prodavnici gde se raspitivao za pumpu”.

Na našu konstataciju da je voda iz bunara nedovoljna da podmiri potrebe Ibrahimovića i da je bilo govora da će im izvorsku vodu „dovući” sa obližnjeg brda, za koju je potrebno oko hiljadu i po evra, Salković je kazao:

– Za sada samo pumpa, a na proleće, kada budemo imali više sredstava, dopremićemo izvorsku vodu.

Kako bi bili sigurni da će Bisera Ibrahimović, žena koja uz pomoć sina održava domaćinstvo, gaji stoku i bavi se svim seoskim poslovima kao i ostala domaćinstva u ovom multietničkom selu, u kojem vekovima bez ikakvih problema žive Srbi i Muslimani, sa Salkovićem smo se dogovorili da zajedno odemo kada se u Biserinoj kući bude uvodila voda.

Inače, zahvaljujući Salkoviću, Biseri i njenom sinu je izgrađena kuća, u kojoj osim golih zidova nema ništa. Opremila im je opština kuhinju osnovnim „elementima” i sredila kupatilo, ali Bisera i sin nemaju nijedan krevet, orman... nemaju sto, stolice, police, a poodavno Ibrahimovići nemaju televizor, jer je stari, kako nam letos Bisera reče, „crkao”.

Od socijalne pomoći i od nadnice za koju radi tek stasao Amer, ova porodica sebi može da priušti samo osnovne životne namirnice – brašno, šećer, so, malo koncentrata za stoku, kao i nešto rasada u vreme kada krene baštenska sadnja.

Kad se ukaže prilika, Bisera proda nešto od stoke, ali je to mali prihod kako bi ova porodica, u 21. veku, iole normalno živela.
Biseri i sinu koliko mogu pomažu seljani, mada je u Gornjem Kaljinu, selu sa oko 60 ljudi, sve manje mladeži, koja odlazi put Raške i Novog Pazara.

Narod ovde uglavnom živi od poljoprivrede i stočarstva, ali je najteža životna priča i najteži život porodice Ibrahimović.

Samohrana majka i sin, iz Gornjeg Kaljina, sela koje je od varošice Lešak, na krajnjem severu Kosmeta, udaljeno osam kilometara i ove ledene dane, gde se živa u termometru podno same planine Rogozne spušta u „debeo” minus, provode u kući gde zidovi zjape, a na prozorima i ulaznim vratima su najloni koji nisu nikakva zaštita kad dune hladan planinski vetar.