Protivnik akademskog jezika

Prijateljstvo dvojice očeva, od kojih je jedan vojni begunac iz bivše Jugoslavije (Ivan), a drugi Holanđanin (pripovedač) koji proživljava životnu krizu, tema je romana „Balkanski Hudini” holandskog pisca Jana van Mersberhena, koji je objavljen i na srpskom u izdanju „Klija” u prevodu Jelice Novaković-Lopušine.

Ivan je scenski umetnik koji izvodi tačku oslobađanja od okova po barovima i vašarima u Holandiji i koji saznaje da ima desetogodišnjeg sina što će imati posledice po njegov raspušteni životni stil.

Pripovedač romana takođe ima desetogodišnjeg sina za kojeg je snažno vezan , što jača njegovo prijateljstvo sa Ivanom čiju slobodu vidi kao nešto čemu treba težiti.

– Prva nit u mojoj knjizi je razlika između žene i muškarca kad je reč o roditeljstvu, a druga nit je činjenica da sam, preselivši se sa juga Holandije u Amsterdam, upoznao nekolicinu Srba koji su devedesetih pristigli u taj grad da bi izbegli vojsku. Tako smo se svi našli u „tuđini” i to je ono što nas je spajalo – rekao je Jan van Mersberhen na konferenciji za novinare u izdavačkoj kući „Klio”, na kojoj su još govorili i Eva Kose, urednik u holandskoj izdavačkoj kući „Kose”, zatim Jelica Novaković-Lopušina, prevodilac, i Zoran Hamović, glavni urednik IP Klio.

Govoreći o tome da li je njegov roman autobiografski, pisac je citirao jednu dansku spisateljicu koja je rekla da je autobiografski samo bol, dok sve ostalo može da bude plod raznih kombinacija. Takođe je istakao da on piše na jeziku kojim se govori u njegovom rodnom kraju.

– Potičem sa sela, sa juga Holandije, i te male sredine su u defanzivi i pokušavaju da zaustave uticaj centara moći. Otišao sam u Amsterdam zato što ako hoćeš da pišeš i da objavljuješ knjige, moraš da budeš u centru zbivanja i da vidiš malo dalje od svoje sopstvene bašte, ali moja familija na to ne gleda pozitivno mada su i ponosni na mene. Ja, međutim, pišem jezikom svoje familije, na način na koji se u tom selu govori, jer želim da u jeziku kojim pišem budem blizak kraju odakle potičem. Ne zanima me akademski način pisanja i govora iako sam studirao – naglasio je Jan van Mersberhen, koji je debitovao na književnoj sceni 2001. godine romanom „Travojedac”, a na evropsku književnu scenu se probio romanom „Pamplona sutrašnjice” iz 2007.

Kritika kaže da bi se glavni junak njegovih romana mogao opisati kao „čovek u bekstvu”, ali pisac objašnjava da čak i kad njegovi junaci beže, to predstavlja početak nekog traganja. Za njegov stil pisanja je takođe rečeno da priziva Hemingvejev iskaz, zbog čega je, priznaje, srećan.

Eva Kose je govorila o izdavaštvu u Holandiji, naglasivši da ona koristi termin „nizozemsko govorno područje” koje obuhvata 16 miliona Holanđana i 4 miliona Flamanaca koji su u Belgiji ali govore istim jezikom, što je govorno područje od 20 miliona ljudi.

O izdavaštvu je maštala još kao mlada devojka, a posle rada u četiri izdavačke kuće, pogotovo u onoj gde je bila direktor i naučila sve tajne zanata, osmelila se da sa suprugom osnuje sopstvenu izdavačku kuću „Kose”.

Danas, posle 15 godina postojanja, njihova izdavačka kuća je, kaže Eva Kose, jedna od retkih koja je samostalna i iza koje ne stoje finansijeri.