Противник академског језика

Пријатељство двојице очева, од којих је један војни бегунац из бивше Југославије (Иван), а други Холанђанин (приповедач) који проживљава животну кризу, тема је романа „Балкански Худини” холандског писца Јана ван Мерсберхена, који је објављен и на српском у издању „Клија” у преводу Јелице Новаковић-Лопушине.

Иван је сценски уметник који изводи тачку ослобађања од окова по баровима и вашарима у Холандији и који сазнаје да има десетогодишњег сина што ће имати последице по његов распуштени животни стил.

Приповедач романа такође има десетогодишњег сина за којег је снажно везан , што јача његово пријатељство са Иваном чију слободу види као нешто чему треба тежити.

– Прва нит у мојој књизи је разлика између жене и мушкарца кад је реч о родитељству, а друга нит је чињеница да сам, преселивши се са југа Холандије у Амстердам, упознао неколицину Срба који су деведесетих пристигли у тај град да би избегли војску. Тако смо се сви нашли у „туђини” и то је оно што нас је спајало – рекао је Јан ван Мерсберхен на конференцији за новинаре у издавачкој кући „Клио”, на којој су још говорили и Ева Косе, уредник у холандској издавачкој кући „Косе”, затим Јелица Новаковић-Лопушина, преводилац, и Зоран Хамовић, главни уредник ИП Клио.

Говорећи о томе да ли је његов роман аутобиографски, писац је цитирао једну данску списатељицу која је рекла да је аутобиографски само бол, док све остало може да буде плод разних комбинација. Такође је истакао да он пише на језику којим се говори у његовом родном крају.

– Потичем са села, са југа Холандије, и те мале средине су у дефанзиви и покушавају да зауставе утицај центара моћи. Отишао сам у Амстердам зато што ако хоћеш да пишеш и да објављујеш књиге, мораш да будеш у центру збивања и да видиш мало даље од своје сопствене баште, али моја фамилија на то не гледа позитивно мада су и поносни на мене. Ја, међутим, пишем језиком своје фамилије, на начин на који се у том селу говори, јер желим да у језику којим пишем будем близак крају одакле потичем. Не занима ме академски начин писања и говора иако сам студирао – нагласио је Јан ван Мерсберхен, који је дебитовао на књижевној сцени 2001. године романом „Травоједац”, а на европску књижевну сцену се пробио романом „Памплона сутрашњице” из 2007.

Критика каже да би се главни јунак његових романа могао описати као „човек у бекству”, али писац објашњава да чак и кад његови јунаци беже, то представља почетак неког трагања. За његов стил писања је такође речено да призива Хемингвејев исказ, због чега је, признаје, срећан.

Ева Косе је говорила о издаваштву у Холандији, нагласивши да она користи термин „низоземско говорно подручје” које обухвата 16 милиона Холанђана и 4 милиона Фламанаца који су у Белгији али говоре истим језиком, што је говорно подручје од 20 милиона људи.

О издаваштву је маштала још као млада девојка, а после рада у четири издавачке куће, поготово у оној где је била директор и научила све тајне заната, осмелила се да са супругом оснује сопствену издавачку кућу „Косе”.

Данас, после 15 година постојања, њихова издавачка кућа је, каже Ева Косе, једна од ретких која је самостална и иза које не стоје финансијери.