Krajnje je vreme da počne

Miroslav Ćiro Blažević, spada u grupu najintrigantnijih i ujedno najtraženijih trenera sa ovih prostora. Fudbalski mag kakav se jednom rađa, za mnoge čarobnjak pored terena, za druge samoreklamer. Ali, Blažević je u svojoj dugoj i bogatoj trenerskoj karijeri predvodio mnogobrojne klubove, reprezentacije. Radio je tamo gde je hteo, a poslednji posao imao je u najmogoljudnijoj zemlji na svetu. Iako je zagazio u devetu deceniju života, još uvek je spreman za šalu. Kada smo ga pozvali rekao je u svom maniru:,,Sine, reci šta hoćeš, o svemu, posebno fudbalu, bez ikakve zadrške”. Mnogi ga smatraju trenerom svih trenera.

Šta, kao dugogodišnji fudbalski autoritet mislite o početku Regionalne lige u fudbalu?

– Mislim da je sama ideja odlična. Buduća Regionalna liga bi mogla na mnoge pozitivno da utiče, pa čak i na one buntovnike da se što pre prilagode novim uslovima fudbalskog tržišta. Krajnje je vreme, ili drugim rečima, nema mogućnosti saživljavanja. Iskreno, bio sam protiv ovakve lige, jer sam smatrao da bi to izazvalo primitivne ispade. Ali, sada vidim da je sazrelo da takav fudbalski projekat ponovo zaživi i da kao nekada na terenu vidimo klubove kao što su Zvezda, Dinamo, Partizan, Hajduk, Sarajevo, Velež, Vardar...

Ipak, mnogi smatraju da bi huligani ponovo mogli da budu glavni, a ne igrači?

– Najpre, moram da kažem da ne volim da ih zovem tim imenom. Dokle god ih tako zovemo imaćemo ono što danas gledamo. Bolje ih zovimo pametnim momcima, siguran sam da se i kod njih može dogoditi transformacija, najpre u smislu kulture. Mnoge ozbiljne zemlje su taj problem odavno rešile, zna se na koji način. Mislim da uz dobru volju taj problem ovde može biti rešen.

Kakve bi to utakmice mogle da budu, ako se ima u vidu da je prošlo od poslednjih mečeva gotovo četvrt veka?

– Mi koji smo iz tog doba, bili bismo srećni da ponovo gledamo te ekipe kako se zajedno takmiče. Moja generacija je generacija nostalgičara, a iskreno verujem da bi i današnja omladina to prihvatila. Jer, treba imati u vidu, da samo konkurencija donosi kvalitet. U takvoj ligi, koja bi bila internacionalna, mladi bi imali veliku mogućnost da se dokažu. Sa druge strane, i klubovi bi bili u plusu. Jednostavno, verujem da niko tom ligom ne bi izgubio. Ne treba zaboraviti da se najveći talenti rađaju na ovim našim prostorima.

Kako ocenjujete slabe partije Dinama u Ligi šampiona.

– Zdravko Mamić je bez sumnje mag za hrvatski fudbal. Njegova filozofija se svodi samo na prodaju igrača. Važna mu je lova. Međutim, da je bio fudbaler, da je imao strpljenja, ko zna gde bi mu bio kraj, i njemu i Dinamu. Ovako, ekonomski rezultat mu je uvek bio na prvom mestu, bio mu je uvek važniji od sportskog. Valjda su zato tako i prošli u Ligi šampiona, bez pobede i bez gola.

Ko je po Vama bio najveći klub u nekadašnjoj zajedničkoj državi?

– To je oduvek bilo delikatno pitanje. Ovi moji će mi zameriti, ali, hteli mi ili ne da priznamo, Zvezda je bila i prvak Evrope i sveta. Kad pogledaš rezultat, da nije bilo mene, oni bi i dalje vladali, kaže uz neizbežan smeh poznati trener.

Kojeg igrača ste posebno cenili?

– Uvek je bilo perioda kada smo imali sjajne fudbalere. U moje vreme to su bili Bobek, Mitić, Čajkovski, Šoškić, Mita Jovanović. Najpopularniji su bili Mitić i Bobek. A onda su nastupili pravi igrači, koji su igrali u najvećim svetskim ekipama. To je ona generacija Šukera, Bobana, Prosinečkog i ostalog društva. Sećam se dobro bombardera Bore Kostića.

Koliko pratite takmičenje u ligama Hrvatske, Srbije, Bosne...

– Naš najveći problem je što tu talentovanu decu ne možemo nikako da zadržimo, pred žestokim naletima bogatijih klubova. Hrvatska je uspela da napravi dobru reprezentaciju i da to donekle naplati. Često se pitam zašto to nije uradila i Srbija kada se zna kakve sve igrače ima.

Rado dolazim u Beograd

Ne krije popularni Ćiro da je imao lepe i nezaboravne trenutke u srpskoj prestonici. Uglavnom je dolazio da uživa, jednom je čak bio i na pragu dolaska u Crvenu zvezdu.

– Želeli su me, ali, razišli su nam se putevi. Meni je uvek bilo lepo da dođem u Beograd. Zapravo, svuda mi je lepo kada sam okružen pozitivnim ljudima. Ne volim negativce.