Put do znanja od 2.000 kilometara

Gornji Milanovac – Pet hiljada osnovaca je u školama milanovačke opštine, ali su samo Đorđe i Bojana Marković istinski đaci pešaci. Dok je ostalima škola „pod nosom“ ili ih autobusi besplatno voze od kuće do škole i natrag, brat četvrtak i sestra drugak svakoga dana, od svoje kuće u Mutnju do škole u selu Majdan i nazad, prepešače 13 kilometara, što je godišnje, u proseku, oko 2.000 kilometara!

– Oni ne mogu autobusom, jer ga nema, a putevi kojima dolaze u školu jedva se putevima mogu nazvati. Kroz njihov Mutanj su samo planinske staze i blatnjavi sokaci. Pogledajte, jedino oni su obuveni u gumene čizme – pokazuje nam učiteljica Verka Vuković koja uči svega osam učenika, kada smo ih posetili u školi: jedan prvak, Bojana i još jedna devojčica su drugi razred, nikoga u trećem, a u četvrtom je petoro. Idućeg septembra u učionici majdanske škole biće samo jedan drugak i dva trećaka.

Mutanj je selo raštrkano po padinama planine Rudnik, a Majdan se smestio, s druge strane Ibarske magistrale, u pitominu pod samom planinom. Đorđe i Bojana ustaju svako jutro u šest sati i posle sat i po pešačenja stižu na prvi čas. Zanimljivo je da je Bojana, dve godine pre polaska u prvi razred, stalno pratila brata da ne bude sam. Odsedela bi u klupi sa ostalim đacima, crtala nešto, a posle časova se vraćala s bratom kući. U početku, kad god mogu, doveli bi ih otac Branko ili majka Dušanka. Sad je to ređe, jer Đorđe je „veliki momak“, sramota ga da sa mamom ide u školu. Zna on da se brine o sebi i sestri.

Da li je to naporno: svako jutro i po podne prepešačiti 13 kilometara od kuće do škole i nazad, a opet biti odličan đak, jer, uverili smo se, oboje su petičari?

– Navikli smo, pa nije nam teško. E, kad je kiša ili sneg, onda je to nešto drugo. Jednom sam, u prvom razredu, dok sam žurio u školu, na jednoj livadi sreo vuka. Nisam se uplašio, jer je tata, srećom, bio sa mnom. Gleda on nas, gledamo mi njega, a potom svako nastavi svojim putem – priča Đorđe najuzbudljiviji događaj.

Ima i u Mutnju škola, na 500 metara od njihove kuće. A što ne uče u školi u svom selu, lepo nam je objasnila Bojana:

– Kad sam se rodila, a Bojan imao samo dve godine, škola u Mutnju je zatvorena. Bilo je to pre osam godina kada je cela škola spala na jednog đaka i jednu učiteljicu.

Tako nam brat i sestra, đaci pešaci, verno naslikaše neveselu sliku svoga sela koje je od Gornjeg Milanovca udaljeno desetak kilometara. Mutnju je, kao jaje jajetu, nalik još nekoliko sela u rudničko-takovskom kraju. U nekima su škole već godinama zakatančene, u drugima još primaju po nekoliko đaka, uvek manje od deset, pa sva četiri razreda, ako ih ima, uči jedan učitelj.