Пут до знања од 2.000 километара

Горњи Милановац – Пет хиљада основаца је у школама милановачке општине, али су само Ђорђе и Бојана Марковић истински ђаци пешаци. Док је осталима школа „под носом“ или их аутобуси бесплатно возе од куће до школе и натраг, брат четвртак и сестра другак свакога дана, од своје куће у Мутњу до школе у селу Мајдан и назад, препешаче 13 километара, што је годишње, у просеку, око 2.000 километара!

– Они не могу аутобусом, јер га нема, а путеви којима долазе у школу једва се путевима могу назвати. Кроз њихов Мутањ су само планинске стазе и блатњави сокаци. Погледајте, једино они су обувени у гумене чизме – показује нам учитељица Верка Вуковић која учи свега осам ученика, када смо их посетили у школи: један првак, Бојана и још једна девојчица су други разред, никога у трећем, а у четвртом је петоро. Идућег септембра у учионици мајданске школе биће само један другак и два трећака.

Мутањ је село раштркано по падинама планине Рудник, а Мајдан се сместио, с друге стране Ибарске магистрале, у питомину под самом планином. Ђорђе и Бојана устају свако јутро у шест сати и после сат и по пешачења стижу на први час. Занимљиво је да је Бојана, две године пре поласка у први разред, стално пратила брата да не буде сам. Одседела би у клупи са осталим ђацима, цртала нешто, а после часова се враћала с братом кући. У почетку, кад год могу, довели би их отац Бранко или мајка Душанка. Сад је то ређе, јер Ђорђе је „велики момак“, срамота га да са мамом иде у школу. Зна он да се брине о себи и сестри.

Да ли је то напорно: свако јутро и по подне препешачити 13 километара од куће до школе и назад, а опет бити одличан ђак, јер, уверили смо се, обоје су петичари?

– Навикли смо, па није нам тешко. Е, кад је киша или снег, онда је то нешто друго. Једном сам, у првом разреду, док сам журио у школу, на једној ливади срео вука. Нисам се уплашио, јер је тата, срећом, био са мном. Гледа он нас, гледамо ми њега, а потом свако настави својим путем – прича Ђорђе најузбудљивији догађај.

Има и у Мутњу школа, на 500 метара од њихове куће. А што не уче у школи у свом селу, лепо нам је објаснила Бојана:

– Кад сам се родила, а Бојан имао само две године, школа у Мутњу је затворена. Било је то пре осам година када је цела школа спала на једног ђака и једну учитељицу.

Тако нам брат и сестра, ђаци пешаци, верно насликаше невеселу слику свога села које је од Горњег Милановца удаљено десетак километара. Мутњу је, као јаје јајету, налик још неколико села у рудничко-таковском крају. У некима су школе већ годинама закатанчене, у другима још примају по неколико ђака, увек мање од десет, па сва четири разреда, ако их има, учи један учитељ.