Zebnja pred 2017.

Ova 2016. godina, ružna, jadna i tužna, bliži se svome kraju. Počev od velike svetske privredne krize, koja je počela 2008, svaka godina može se opisati pomenutim pridevima. Samo se oligarhiji čini kako postiže izvrsne rezultate, dok građani uglavnom grcaju pod oštrim merama štednje. Utoliko političari i kapitalisti, s jedne, a građani, s druge strane, žive u različitim, paralelnim svetovima.

Ovu podvojenost koriste u Evropi i u SAD radikalni desničari. Recept im je jednostavan: demagogijom se predstaviti istinskim demokratima i „delom naroda“, nasuprot „otuđenoj političkoj klasi“ i njenoj lažnoj demokratiji. No, ovaj „populizam“ odnosno antielitističko podilaženje ozlojeđenom narodu samo je sredstvo za dolaženje do vlasti, a nikako ne suština ideologije (kako velika većina politikologa sasvim pogrešno smatra), dok je istinski cilj nametanje autoritarnog i ksenofobičnog nacionalizma kao vladajuće ideologije. Autoritarnost se ispoljava u zalaganju za: uvođenje strogog reda i zakona, oštrijih kazni za kriminalce, pa i ponovno uvođenje smrtne kazne; patrijarhalno i seksistički uređenu porodicu s muškom glavom domaćinstva u kojoj se zna mesto muškarcu, ženi i deci. Ksenofobija, po pravilu, uključuje neki oblik rasizma, islamofobiju, antisemitizam, homofobiju, evroskepticizam, antiamerikanizam, otpor globalizaciji i višekulturnom društvu. Nacionalizam, kao težnja za poklapanjem etničkih i državnih granica, uzdiže sopstvenu naciju kao najveću vrednost kojom meri sve druge vrednosti. Ona je vrhovno merilo istine, a istinito je samo ono što je za naciju pohvalno. Otuda je istorijski revizionizam i poricanje tamnih mrlja iz prošlosti, najčešće u vezi s kolonijalizmom i Drugim svetskim ratom, ali i sa ratovima iz devedesetih u kontekstu država naslednica Jugoslavije, redovan pratilac krajnje desničarske ideologije.

Razume se, staro Horkhajmerovo upozorenje iz tridesetih, važi i danas: „Onaj ko neće da govori o kapitalizmu, treba da ćuti o fašizmu!“ Upravo su krize, koje kapitalizam periodično proizvodi, izrodile i dovele na vlast fašističke pokrete dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, baš kao što ekstremno i radikalno desničarski pokreti i stranke bujaju u krizama nakon 1945. i danas. Funkcija im je spasavanje kapitalizma. Nacija kao vrhovna vrednost opija nacionalističke umove u toj meri da klasna svest (p)ostaje rudimentarna i nerazvijena. Radnik širom zapadne Evrope vidi problem u useljeniku iz Bugarske ili Sirije, dok u nemačkom ili francuskom kapitalisti traži spas, tj. posao na kojem će moći da bude do mile volje izrabljivan. Trka radnika za bilo kakvim poslom stvara među njima sukob. Islam je ono što belog i ne naročito religioznog hrišćanina plaši, javno, a boju kože će neretko pomenuti privatno. Konfesionalna, etnička ili rasna pripadnost i sukob sasvim su u zapećak bacili klasnu solidarnost. Neoliberalna invazija uništila je evropsku državu socijalnog staranja, najveću vrednost koju su socijalni demokrati stvorili, a zatim su, kad je nestao strah od revolucije, učestvovali u njenom razaranju. Krajnji desničari – koji su osamdesetih i do polovine devedesetih zagovarali neoliberalnu ekonomsku politiku – postepeno su uvideli da im socijaldemokratska izdaja radničke klase, sindikalno sve manje zaštićene, radnike baca u naručje. Stoga u poslednje dve decenije oni zagovaraju socijalnu šovinističku politiku, zalažući se za socijalno staranje, ali za „nas, za naše radnike, bolesne i penzionere“, a ne za one koji su se uselili u „našu“ zemlju.

Sledeće godine će se Francuzi, nacija s tradicionalno najjačom strankom krajnje desnice u Evropi, naći na biralištima. Ostaje da se vidi da li će strah od pada na društvenoj lestvici podstaći pripadnike srednjih slojeva da se pridruže radnicima i izaberu Marin le Pen za predsednicu Francuske. Ako se to dogodi, evro bi postao prošlost, a EU u ovom obliku ne bi postojala, već bi se rastvorila u konfederalnu „Evropu otadžbina“, sklonu raspadu i novim ratovima.

Građani Srbije će, takođe, birati predsednika, a verovatno i stranke koje ih neće predstavljati u parlamentu. Apsolutna vlast uživa u apsolutnom uništavanju institucija. Godi joj stalna predizborna groznica. U Hrvatskoj, pak, buja nacionalizam. Kako objasniti težak život u „lijepoj našoj“, članici EU, ako Srbi(ja) ne smeta(ju)? Nacionalistička demagogija svuda zaklanja nepočinstva oligarhije.

Naposletku, svedočićemo svađalačkoj hvalisavosti i smelom zaobilaženju istine autoritarnog vođe, čija vlast najverovatnije nikada neće pronaći ni atentatore na njega, a ni samu sebe, odnosno „kompletne idiote“ koji su u izbornoj noći rušili domove našim sugrađanima.

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu