Зебња пред 2017.

Ова 2016. година, ружна, јадна и тужна, ближи се своме крају. Почев од велике светске привредне кризе, која је почела 2008, свака година може се описати поменутим придевима. Само се олигархији чини како постиже изврсне резултате, док грађани углавном грцају под оштрим мерама штедње. Утолико политичари и капиталисти, с једне, а грађани, с друге стране, живе у различитим, паралелним световима.

Ову подвојеност користе у Европи и у САД радикални десничари. Рецепт им је једноставан: демагогијом се представити истинским демократима и „делом народа“, насупрот „отуђеној политичкој класи“ и њеној лажној демократији. Но, овај „популизам“ односно антиелитистичко подилажење озлојеђеном народу само је средство за долажење до власти, а никако не суштина идеологије (како велика већина политиколога сасвим погрешно сматра), док је истински циљ наметање ауторитарног и ксенофобичног национализма као владајуће идеологије. Ауторитарност се испољава у залагању за: увођење строгог реда и закона, оштријих казни за криминалце, па и поновно увођење смртне казне; патријархално и сексистички уређену породицу с мушком главом домаћинства у којој се зна место мушкарцу, жени и деци. Ксенофобија, по правилу, укључује неки облик расизма, исламофобију, антисемитизам, хомофобију, евроскептицизам, антиамериканизам, отпор глобализацији и вишекултурном друштву. Национализам, као тежња за поклапањем етничких и државних граница, уздиже сопствену нацију као највећу вредност којом мери све друге вредности. Она је врховно мерило истине, а истинито је само оно што је за нацију похвално. Отуда је историјски ревизионизам и порицање тамних мрља из прошлости, најчешће у вези с колонијализмом и Другим светским ратом, али и са ратовима из деведесетих у контексту држава наследница Југославије, редован пратилац крајње десничарске идеологије.

Разуме се, старо Хоркхајмерово упозорење из тридесетих, важи и данас: „Онај ко неће да говори о капитализму, треба да ћути о фашизму!“ Управо су кризе, које капитализам периодично производи, изродиле и довеле на власт фашистичке покрете двадесетих и тридесетих година прошлог века, баш као што екстремно и радикално десничарски покрети и странке бујају у кризама након 1945. и данас. Функција им је спасавање капитализма. Нација као врховна вредност опија националистичке умове у тој мери да класна свест (п)остаје рудиментарна и неразвијена. Радник широм западне Европе види проблем у усељенику из Бугарске или Сирије, док у немачком или француском капиталисти тражи спас, тј. посао на којем ће моћи да буде до миле воље израбљиван. Трка радника за било каквим послом ствара међу њима сукоб. Ислам је оно што белог и не нарочито религиозног хришћанина плаши, јавно, а боју коже ће неретко поменути приватно. Конфесионална, етничка или расна припадност и сукоб сасвим су у запећак бацили класну солидарност. Неолиберална инвазија уништила је европску државу социјалног старања, највећу вредност коју су социјални демократи створили, а затим су, кад је нестао страх од револуције, учествовали у њеном разарању. Крајњи десничари – који су осамдесетих и до половине деведесетих заговарали неолибералну економску политику – постепено су увидели да им социјалдемократска издаја радничке класе, синдикално све мање заштићене, раднике баца у наручје. Стога у последње две деценије они заговарају социјалну шовинистичку политику, залажући се за социјално старање, али за „нас, за наше раднике, болесне и пензионере“, а не за оне који су се уселили у „нашу“ земљу.

Следеће године ће се Французи, нација с традиционално најјачом странком крајње деснице у Европи, наћи на биралиштима. Остаје да се види да ли ће страх од пада на друштвеној лествици подстаћи припаднике средњих слојева да се придруже радницима и изаберу Марин ле Пен за председницу Француске. Ако се то догоди, евро би постао прошлост, а ЕУ у овом облику не би постојала, већ би се растворила у конфедералну „Европу отаџбина“, склону распаду и новим ратовима.

Грађани Србије ће, такође, бирати председника, а вероватно и странке које их неће представљати у парламенту. Апсолутна власт ужива у апсолутном уништавању институција. Годи јој стална предизборна грозница. У Хрватској, пак, буја национализам. Како објаснити тежак живот у „лијепој нашој“, чланици ЕУ, ако Срби(ја) не смета(ју)? Националистичка демагогија свуда заклања непочинства олигархије.

Напослетку, сведочићемо свађалачкој хвалисавости и смелом заобилажењу истине ауторитарног вође, чија власт највероватније никада неће пронаћи ни атентаторе на њега, а ни саму себе, односно „комплетне идиоте“ који су у изборној ноћи рушили домове нашим суграђанима.

Доцент на Филозофском факултету у Београду