NATO poigravanje Srbijom

Od odnosa Vašingtona i Moskve presudno zavisi geopolitički ambijent srpskog naroda. Neću šire ulaziti u priču o našoj interesnoj i tradicionalnoj povezanosti sa Rusijom, u odnosu na zapadnu dominaciju u našem regionu. Dovoljno je konstatovati da nas pojačana konfrontacija između SAD i Rusije gura u zonu ozbiljnih rizika, odnosno forsira pozicije lokalnih srpskih oponenata. Suprotno tome, pozitivan razvoj rusko-američkih veza otvara nam dodatne perspektive. Za nas bi, otuda, morala da bude izuzetno radosna i pozdravljena vest da će odnosi Kremlja i Bele kuće uskoro krenuti uzlaznom linijom. Međutim, gle paradoksa, sve veću halabuku dižu antiruski lobisti. Napadno nas ubeđujući – ovaj put u NATO varijanti – da je mudro „ući u Varšavski pakt posle pada Berlinskog zida”, ili 1946. „ići u četnike”. Usiljeno se nameću priče o „neizbežnosti“ uvođenja sankcija Rusiji, „koristi“ od NATO integracija zemalja regiona, „ruskoj pretnji“.

Da bismo razumeli o čemu se tu radi, prvo se moramo okrenuti dešavanjima u vodećim zapadnim prestonicama. Mnogi od onih koji se plaše prekida politike novog „pohoda na istok“, papagajski su ponavljali da je jedna stvar ono što je Tramp govorio tokom kampanje a druga kako će se postaviti kada se useli u Belu kuću. Uostalom, kako su tvrdili, sistem je iznad predsednika pa će biti održan kontinuitet u domenu odnosa sa Rusijom. No, posle izbora Tilersona za novog državnog sekretara, ovi promotori ideje o američkom predsedniku (koji im nije po volji) kao pukoj marioneti – uglavnom su prestali da pričaju da će s Moskvom sve ostati po starom. Međutim, daleko od toga da su kapitulirali. Munjevito su dinamizirali antirusku propagandu do skoro ratnih razmera.

Mondijalistička elita je izgubila kako predsedničku bitku u Americi, tako i narednu sračunatu na demoralizaciju Trampa i njegove ekipe, odnosno onih koji od njih imaju značajna očekivanja. Sada je pokrenula novu ofanzivu satanizacije, isplanirane u dva koraka. Svaki potez novog američkog predsednika u pravcu uspostavljanja dobrih odnosa sa Rusijom biće praćen pomahnitalom projekcijom na Trampa svega najgoreg što se Putinu pripisuje. Trenutno se javnost ubrzano podseća na „crnilo“ koje je u vezi s Putinom i zemljom koju vodi isfabrikovano. Naravno, ne radi se samo o američkim igrama. Jačanje antiruskih strasti pogoduje i evropskim političarima koji pokušavaju da diskvalifikuju suverenistički orijentisane konkurente. Oni kojima je nacionalna baština nebitna do te mere da im je svejedno da li će njihove zemlje izgubiti izvorni verski i etnički karakter – drsko se predstavljaju kao „nacionalni štit“ od izmišljenog ruskog (besnog) medveda. Opet, zagovornicima revitalizacije nacionalnih vrednosti pokušavaju da zalepe etiketu „izdajnika“ jer žele saradnju s Moskvom!

Cinično, ali ne znači da u nekoj meri ne može da bude delotvorno. No, na taj način ne i kod nas. Ovde se delom radi o tome da kada se u centru nešto preduzima, onda i njegovi periferni lobisti po inerciji dobiju slične zadatke. Drugo, pragmatični mondijalisti ne stavljaju sva jaja u jednu korpu. Zaoštravaju odnose sa Trampom i Putinom ne isključujući višeslojno taktično cenkanje sa njima. Ako uz pomoć sadašnje propagandne histerije zadrže vodeće pozicije u ključnim članicama EU – sa prvim oko funkcionisanja NATO i novog modela evroatlantske saradnje, sa drugim oko podele interesnih sfera. Tu smo ponovo na našem terenu. Cilj je da se okonča uvlačenje Crne Gore i eventualno još neke balkanske zemlje u NATO. I iz tog razloga raspiruje se medijska antiruska kampanja u Srbiji. Moskvi se tako poručuje: ne pravite nam probleme u „našem dvorištu“ a mi vama nećemo u Srbiji (eventualno i Srpskoj).

Tako ispada da ovdašnji profesionalni rusofobi zapravo „diverzantski“ rade u prilog tome da zbog viših NATO interesa Srbija bude ponuđena kao kompenzacija Rusiji. Srećom, Moskva takve arhaične kombinacije ne želi. Njoj je namera da s Vašingtonom i Briselom razvija model kolektivne evropske bezbednosti. Kada se radi o pojedinačnim zemljama, tu je prioritet ekonomska saradnja, a ne klasična podela zona uticaja. Sve je to i interes srpskog naroda, razdeljenog u više država. Ako kod nas bude pameti, srpska geopolitika bi mogla da bude uspešno integrisana u glavne svetske tj. rusko-američke tokove. To plaši sve koji žele da Srbi budu što slabiji i svedeni na monetu za potkusurivanje.

Politički analitičar