Usamljeni vukovi iz organizovanih čopora

Druga polovina decembra je u zapadnom svetu, a uveliko i u onom nehrišćanskom, vreme praznovanja, opuštanja, radovanja i darivanja, ali ovog puta i strahovanja.

Oteti kamion težak 32 tone za čijim je volanom bio džihadista zavedenog i zbog toga donekle poremećenog uma, uleteo je prošlog ponedeljka u gužvu na popularnom božićnom vašaru u Berlinu, usmrtio 12 ljudi i 48 teško povredio. Iskoristio je haos koji je proizveo i nestao. Posle sveobuhvatne potere, u petak je ubijen u okršaju sa policijom na periferiji Milana, u Italiji.

Takođe u ponedeljak, u Cirihu, u Švajcarskoj, 24-godišnji naturalizovani državljanin ove zemlje, poreklom iz Gane, pucao je u molitveni skup vernika, mahom izbeglica iz Somalije i Eritreje, u lokalnoj džamiji nedaleko od glavne železničke stanice, da bi nešto kasnije, posle kratkotrajnog bekstva, presudio i sebi. Oni koji su mu bili na meti, međutim, preživeli su: troje pogođenih oporavlja se od prostrelih rana.

Minuli ponedeljak bio je fatalan i za ambasadora Rusije u Turskoj: dok je otvarao izložbu fotografija u jednoj galeriji u Ankari, u leđa mu je, pred posetiocima i uključenim kamerama, pucao 22-godišnji turski policajac, prizivajući pritom slavu Alaha i, pre nego što je pao pokošen mecima turskih kolega, pozivajući da se „ne zaboravi Alepo”, razoreni sirijski grad koji je, posle velike ofanzive zvanične sirijske vojske u sadejstvu sa ruskom avijacijom i uz učešće Irana, ponovo pod kontrolom predsednika Asada.

Nešto manji publicitet dobile su druge decembarske diverzije – u Jemenu, Nigeriji, Egiptu, Somaliji i opet u Turskoj (Istanbul). U tih pet zemalja samo tokom jednog vikenda od terorizma je nastradalo skoro 200 ljudi.

Pomenute terorističke diverzije na evropske gradove koji dosad nisu bili na meti islamskog ekstremizma najavljuju da će se globalna bezbednost u 2017. pogoršati. Da to nije samo površan utisak, potvrđuje i analiza „Džejn difens vikli”, često citiranog autoriteta za vojna i bezbednosna pitanja. Uzimajući u obzir celokupan kontekst: od neizvesnosti koju donosi promena na čelu SAD, Rusiju koja se na scenu vratila ponovo u ulozi velike sile, geopolitičke ambicije Kine, rastući metež na Bliskom istoku i podele u Evropi, „Džejn difens” zaključuje da nastupajuća godina donosi „svet u kojem raste nesigurnost”.

Koliko će tome doprineti glavna pošast 21. veka, koja je svoju moć spektakularno pokazala 11. septembra 2001, obrušavanjem otetih putničkih aviona na najviše oblakodere Njujorka i zdanje Pentagona u Vašingtonu? Ako je suditi po brojkama sa mnogobrojnih internet sajtova koji prate džihadiste, u ovoj godini, do 21. decembra, bilo je 1.743 napada okarakterisanih kao teroristički, sa ukupno 15.672 žrtve. Interaktivne mape koje najčešće prate ovu statistiku pokazuju da pritom nije pošteđen nijedan deo sveta.

Znači li to da preti pandemija (geografski sveobuhvatna zaraza) terorizma? Kao i u drugim oblastima, statistika je koristan alat, ali ne uvek i pouzdani vodič. U ovom slučaju, brojke pokazuju da je globalni terorizam u stvari u opadanju.

Vrh je (nadajmo se da neće biti nadmašen) dostignut 2014, kad je, kako pokazuje „Globalni indeks terorizma” (Global Terrorism Index – GTI, koji obuhvata 163 zemlje i 99,7 odsto svetskog stanovništva), evidentirano 32.765 žrtava u 93 zemlje. Već sledeće, 2015, taj broj je smanjen za 20 odsto, a ove godine trend opadanja dodatno je ojačan.

To ne znači da se u „ratu protiv terora”, koji je posle 11. septembra objavila i potom predvodila Amerika, nazire pobednik i skori kraj. I terorizam je kao fenomen u procepu između činjenica i uverenja, a njegov učinak nisu samo gubici u životima i druga fizička uništenja, nego i ona psihološka: izazivanje kolektivnog straha.

NEMA GLOBALNOG TERORIZMA: Taj strah je očigledan: istraživanje renomiranog „Pju istraživačkog centra” (SAD), pokazuje da se Islamska država, danas najubojitija teroristička organizacija (koja nije samo to), doživljava kao glavna pretnja u osam od deset vodećih država EU.

Diverzije na evropskom tlu po pravilu su masovna ubistva (Madrid, London, Minhen, Nica, a sada i Berlin), ali je broj žrtava terorizma najveći u zemljama odakle on potiče, u onima koje su nesređene i nestabilne, zahvaćene nekim unutrašnjim konfliktom – pobunom ili rasplamsalim građanskim ratom. To su danas Sirija, Irak, Avganistan, Nigerija i Pakistan, pet država u kojima se događa 72 odsto pogibija od terorističkih akcija.

Utisak da su sve terorističke diverzije na neki način međusobno povezane ne odgovara činjenicama, ali jeste projektovana realnost koja teroristima ide u prilog, stvarajući privid da sve planira i koordinira neki globalni džihadistički pokret. Tako nešto, međutim, ne postoji. Vodeće terorističke organizacije po pravilu su rivali i u njihovim odnosima ne važi pravilo „prijatelj moga neprijatelja mi je prijatelj”.

Tačno je, doduše, da ID privlači i u svoju ideološku orbitu uvlači neke džihadističke grupacije (lojalnost joj je izrazio i nigerijski Boko Haram). Ali je i nesumnjivo da se Al Kaida, koja je nekad funkcionisala kao asocijacija nekoliko filijala pod centralnom komandom Osame bin Ladena, posle likvidacije svojih čelnika, postojano osipa, mada je i dalje opasna.

GTI navodi četiri glavne terorističke grupe: ID, talibani, Boko Haram i Al Kaida. ID je svakako najdestruktivnija. Njena baza su muslimani suniti i ona se samo donekle uklapa u klasičnu definiciju terorizma, po kojoj je to nezakonita upotreba sile i iznude, naročito protiv civila, da bi se postigli politički ciljevi.

ID je, naime, prva teroristička organizacija koja pretenduje da ima državu (teritorija pod njenom kontrolom u Iraku i Siriji u jednom momentu je bila velika kao tri Srbije) – ili država koja ima terorističku organizaciju. ID se, uz to, promoviše i kao nešto mnogo veće: sebe vidi kao „kalifat”, vrhovni verski i politički autoritet svih 1,6 milijardi muslimana, koliko ih danas ima u svetu.

Teritorija Islamske države (pored ID, u opticaju su i skraćenice ISIS i IDIL, kao i imenica Deš) u međuvremenu se znatno smanjila, ali je daleko od toga da bude likvidirana. Još može da računa na nekoliko desetina hiljada boraca, među kojima je i mnogo stranaca, pri čemu menja taktiku: umesto velikih frontalnih bitaka za teritoriju, poslednjih meseci je primetno preusmerena na diverzije prema „dalekim neprijateljima”, zapadnim zemljama.

ŠTA JE U GLAVI BOMBAŠA SAMOUBICE: Akcije u Nici i Berlinu pokazale su i korišćenje novih metoda: upotrebu teških vozila kao oružja za masovno ubijanje (to ne zahteva eksploziv niti specijalnu obuku), ali i potvrdile taktiku angažovanja takozvanih „usamljenih vukova”, terorista koji na prvi pogled deluju kao solisti, izvan bilo kakve terorističke mreže.

Iako se „usamljenim vukovima” pripisuje čak 70 odsto ovogodišnjih terorističkih napada, detaljnije analize pokazuju da su oni ipak pripadnici nekog organizovanog čopora terorističkih vukova. To je već dokazano u istrazi masakra koji je izazvan kamionom za sladoled na promenadi u turističkom centru Francuske rivijere, a po svemu sudeći, to bi mogao da bude i slučaj s napadom u Berlinu. (Ostaje da se sagleda šta je pozadina zasad veoma zagonetnog atentata na ruskog ambasadora u Ankari.)

Privid „usamljenosti” stvara se i zbog činjenice da se vrbovanje i indoktrinacija danas ne vrše okupljanjima i „ćelijama”, nego digitalno, preko virtuelnih društvenih mreža, pri čemu automatsko šifrovanje komunikacija svih njihovih korisnika onemogućava snage unutrašnje bezbednosti u prisluškivanju i ranom otkrivanju.

Sve ovo, međutim, ne opovrgava ono što je u džihadističkom terorizmu najstrašnije: učestalo angažovanje bombaša-samoubica, koji su spremni da raznesu sebe da bi ubili druge. Iako mediji najčešće pominju da je njihov motiv da postanu „mučenici vere” i stignu u obećani im onozemaljski raj, eksperti na to gledaju drugačije. Po njima, reč o je o ljudima koji su već u unutrašnjim konfliktima, potencijalno konfuzne seksualnosti, u dilemi oko svog verskog identiteta, poremećenog porodičnog okruženja… „Oni su pre ljudi koji se terorističkog podviga prihvataju da bi isterali neke sopstvene demone, nego posvećeni džihadističkoj ideologiji”, iznosi u svom tekstu objavljenom u londonskom „Telegrafu” Rafaelo Pantuči, direktor međunarodnih studija u britanskom Kraljevskom institutu za odbrambene i vojne studije (RUSI).

Ono što nije sporno, to je da u islamskom svetu, pa i na Zapadu, milioni mladih ljudi žive bez posla i nade da će ga u dogledno vreme dobiti, da nemaju priliku da se obrazuju, da su im u zonama konflikta ugroženi životi (njihovo beznađe mogli smo da vidimo u migrantskim zbegovima koji su prolazili i kroz Srbiju) i da su, kao takvi, podložni vrbovanju za islamsku utopiju. „U svojoj dobro osmišljenoj propagandi, Islamska država im obećava mnogo bolji život, pripadnost zajednici, nudi im avanturu, samopoštovanje i duhovno ispunjenje”, opisuje ove prilike u „Njujork tajmsu” Ali Soufan, bivši agent Ef-Bi-Aja i autor knjige „Crni barjaci”, u kojoj analizira fenomen Al Kaide.

Kako se odbraniti od islamističkog terora i kako mu se suprotstaviti? Kad je 2001. napadnuta, Amerika je krenula u rat: prvo je okupirala Avganistan, a potom Irak. Ni u jednom se nije proslavila: iračka intervencija je, mnogo više nego avganistanska, rušeći jedan autoritarni režim, demontirala i dotle relativno stabilnu iračku državu i time stvorila uslove za stvaranje ID.

Rat protiv terora je asimetričan rat, u kojem vatrena moć nije zagarantovana prednost. Kao što već 15 punih godina ne uspeva da slomi otpor nekoliko hiljada pripadnika talibanske gerile u Avganistanu, mali su izgledi i da Amerika, čak i sa Trampom kao novim vrhovnim komandantom, navodno odlučnijim od Obame, odnese pobedu protiv ID. Pogotovo u Siriji, gde je situacija zakomplikovana intervencijom Rusije, i gde „svako ima svog džihadistu” među mnogobrojnim pobunjeničkim grupama, u kojima možda ima „umerenih”, ali ne i pomirljivih.

Nemačka, međutim, ni posle crne serije diverzija nije objavila sopstveni „rat protiv terora”, niti razmišlja o ulasku u bliskoistočni haos. U Berlinu su s dobrim razlogom na stanovištu da to nije vojni problem, već delikatno pitanje unutrašnje bezbednosti, donekle i imigracione politike, ali da je pre svega posao snaga reda i obaveštajnih službi.

U Francuskoj je, dotle, primetna i neka vrsta nemoćne rezigniranosti: „Vremena su se promenila, moraćemo da se naviknemo na terorizam”, izjavio je doskorašnji (do 6. decembra) premijer Manuel Vals.

Ostaje, naravno, i stara dilema kad je reč o teroristima: dok su u očima jednih oni samo beskrupulozne ubice, drugi ih vide kao borce za slobodu, pobunjenike protiv tiranije, gerilu za osamostaljenje… U nekim slučajevima, oni su i jedno i drugo: nasilje, pritom, opravdavaju kao neizbežno, jer se „ne može napraviti kajgana dok se ne razbiju jaja”.

U isto vreme, terorizam je posledica, što znači da više pažnje treba posvetiti uzrocima. I tu se stiže na teren politike i u ovom momentu teško uskladivih interesa mnogobrojnih aktera u regionu koji je tradicionalno „majka svih kriza”. Što znači da su veliki izgledi da, pre nego što postane nešto bolje, bude znatno gore.