​Poreski bingo

Nisam siguran u neke pozitivne efekte marketinške akcije „porez plati da ti se dobrim vrati”. Ne samo zato što je Poreska uprava pretvorila ono što joj je svakodnevni posao a građanima obaveza, u edukativnu akciju. Uskoro kreće i poreski bingo sa fiskalnim računima. Da su onu narodnu izreku „ako neće milom hoće silom” pretočili u reklamu tipa „porez plati da te policija ne mlati”, svaki srpski Al Kapone bi i te kako bolje (a i brže) razumeo. Ovako, ne platiš i nikom ništa. Za to su na raspolaganju razni instrumenti: izbegavanje, otezanje, zaturanje, otpisivanje, zastarevanje... Tako može ’ladno da prođe bogaćenje parama „na ruke”, posedovanje vila i džipova na tuđe ime, a istovremeno subvencionisano plaćanje obdaništa za naslednika.

Vrapci znaju da godinama unazad „elita” kupuje nekretnine u zemlji i inostranstvu, poseduje skupe vozne parkove, školuje decu u elitnim školama, drži novac u zemljama poreskog raja i račune u stranim bankama... I ne polaže račune nikome, naročito srpskoj poreskoj jer je za njih i ovde raj.

Sve se vrti oko poreza. Kada država ne usvoji završni račun o „izvršenju budžeta”, desi se – ništa. Parlament godinama unazad nije usvajao izveštaj o trošenju novca iz državne kase a predlog zakona o završnom računu nije usvajan.

Kako onda da građani veruju državi kad ne znaju za šta i koliko njihovog novca troše oni koje su izabrali da upravljaju državom. Sumnjam da mnogi izvrdavaju plaćanje poreza ne samo zbog toga što je država mlaka, neodlučna ili nesposobna da kazni nego i zato što neće da pune kasu za koju ne znaju ko sve koliko uzima i za šta.

Imali smo i do sada zakone i propise kojima je mogao da se sankcioniše taj poreski javašluk. Ali nismo. U 21. veku uvođenje takvog reda u državi odlagano je iz godine u godinu. Više puta su najavljivani zakoni o poreklu imovine i o završnom državnom računu, ali bi uvek „nešto zapelo”.

Propuštena je prilika u privatizaciji jer tada nije bilo važno odakle je novac već da stigne što više, pa smo se tako raslojili na bogate i siromašne, „na one koji su se snašli i one koji se nisu snašli” u tranziciji.

Sada u ozbiljnoj pripremi, zakon o poreklu imovine bi trebalo da uvede red u ovu do sada veselu oblast, da sumnjivu imovinu oporezuje i do 50 odsto.

Bez toga nema pravne države, korupcija cveta, a pranje novca postaje legalan postupak. Onaj ko je svoju imovinu pošteno stekao, nema razloga da se plaši donošenja zakona, naprotiv, mnogi građani su za to da se on donese u interesu socijalne pravde i funkcionisanja pravne države.

I kad bude konačno donet i počne da se primenjuje, a potrebna je kažu samo politička volja, neće biti retroaktivan. Zato ne treba da se plaše „oni koji su se snašli”, jer su već oprali sumnjivu imovinu. A na državi je da nas ubedi da ubuduće neće. To može ako hoće, zato ajmo iz početka.