Srbija u svetu koji se menja

Godina 2016. ostaće upamćena kao jedna od prelomnih u savremenoj istoriji. Međunarodni geopolitički okvir koji je postavljen početkom devedesetih nepovratno odlazi u prošlost. ,,Bregzit”, Trampova pobeda, slom Rencijevih nasilnih „reformi” u Italiji, propast sirijskog intervencionizma SAD, pobede Radeva u Bugarskoj i Dodona u Moldaviji... – vratili su na velika vrata politiku, narod i demokratiju. Svet više nije unipolarna neoliberalna hegemonija. I po svemu sudeći to je tek početak talasa promena koje nas očekuju u 2017. i narednim godinama.

Ideološki model koji je na izdisaju mogao bi da se svede na prilično jadnu sliku čoveka koji se nalazio u njegovom središtu. Šta je čovek tog neoliberalnog modela? To je pre svega potrošač, neko ko mora da pozajmljuje da bi sve više trošio. To je hedonista, neko za koga postoje samo prava (prve, druge, treće, četvrte generacije), a ne postoje dužnosti, obaveze, odgovornost, solidarnost. To je navodni kosmopolita kome vrednosti patriotizma, nacije i pripadnosti ne znače ništa, neko ko se ponosi time da je istrgnut iz okruženja, tradicije, nasleđa i da mu je svuda jednako dobro. To je čovek koji više ne zna da li je muškarac ili žena, neko ko od seksualne potrebe pokušava da izgradi identitet i smisao života. Neko ko je lišen svakog utemeljenja, povezanosti i pre svega odnosa sa večnim, vanvremenskim vrednostima; neko ko treba da živi samo za trenutak, bez odgovornosti prema precima i naslednicima.

Slika sveta koja se gradi na ovakvom modelu i ne može da stvori ništa trajno i ozbiljno. Zato se narodi masovno bune i pokušavaju da upravljanje svojim životima i svojim državama povrate od otuđenih političkih elita koje rade samo u interesu finansijskih korporacija i banaka, jedinih stvarnih dobitnika globalizacije.

Ove geopolitičke promene u Evropi i svetu izgleda ne vidi još samo vlast u Srbiji. A šta nas tek čeka u 2017? Izbori u Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji... Kako će izgledati Evropska unija ako u Austriji dođe na vlast Slobodarska partija Hajnca Kristijana Štrahea, u Francuskoj Marin le Pen, a u Nemačkoj Alternativa za Nemačku? Šta ako u svim evropskim državama na vlast dođe po jedan Orban koji je iz Mađarske izbacio MMF, sve kredite indeksirane u stranim valutama prebacio u domaću, dodatno oporezovao sve strane banke i osiguravajuća društva i osnovao Ministarstvo za porodicu kao državni prioritet broj jedan?

Za sve pomenute političke opcije karakteristično je da se okreću Evropi nacija i pozitivno gledaju na stratešku evropsku saradnju sa Rusijom. Zajednički imenitelj nove geopolitičke stvarnosti je povratak državnom suverenitetu i nacionalnom identitetu, zaštita državnih granica od migrantske najezde i ekonomski patriotizam – izražena želja za monetarnom suverenošću i domaćim ekonomskim interesom.

Šta nas sve još čeka u 2017? Šta ako Amerika pod Trampovim vođstvom napravi dogovor sa Rusijom? Kako će se taj dogovor reflektovati na Balkan? Da li ćemo iznova moći da postavimo srpsko nacionalno pitanje na Balkanu, koje je bilo nerešivo za vreme dosadašnjih američkih administracija? Zašto Republika Srpska ne bi bila samostalna i u savezu sa Srbijom? Zašto se tom savezu država ne bi priključila i Crna Gora posle pada Mila Đukanovića sa vlasti, kao i BJR Makedonija? Zar narodi u sve četiri pomenute države nemaju zajednički interes da ostanu van NATO-a i razvijaju ekonomsku razmenu bez granica? Zašto Balkan ne bismo vratili balkanskim narodima i uspostavili prostor mira i saradnje? Mi, Balkanci, sebi više ne smemo da dozvolimo mešanje sa strane i međusobne sukobe u tuđem interesu.

Zapadne zemlje na ovim prostorima već sto pedeset godina sprovode istu politiku, koristeći nažalost naše komšije protiv nas. Zato predsednik Hrvatske može otvoreno da daje rasističke izjave, a predsednik države ili predsednik Vlade Srbije za pet godina vlasti nijednom ne smeju da pomenu ugrožena prava Srba u bilo kojoj okolnoj državi.

Ono što takođe ne razumem jeste zašto predsednik vlade dozvoljava da se pod pritiskom stranaca oblikuju naši zakoni? Ta politika samoponižavanja i sebeodricanja mora da se menja. Upravo onako kako je to u sličnom ideološki turbulentnom periodu pre više od 80 godina uzviknuo Miloš Crnjanski: „Pogledajmo konačno kako stvari stoje sa čisto srpskog stanovišta”.

Da bi se to desilo moramo da odvratimo oči od opčinjenosti Berlinom i Briselom, da se osvrnemo oko sebe i vidimo Evropu i svet koji se menjaju. I da ne budemo ponovo poslednji evrofanatici kada se EU raspada na naše oči, kao što smo bili poslednji komunisti i Jugosloveni u bivšoj SFRJ u vreme njenog raspada.

Predsednik Srpskog pokreta Dveri, narodni poslanik