Kultura straha

Nema istraživanja koje ne pokazuje da je strah dominantno osećanje u Srbiji na početku 2017. godine - strah od neizvesne sutrašnjice, siromaštva, bolesti... niz se može nastaviti unedogled. Imajući u vidu šta smo sve prošli, od devedesetih do danas, normalno je što straha ima. S druge strane, polazeći od toga da bi najgore valjda moralo biti iza nas, kao i da naša zemlja ima puno prostora da smanjuje jaz za razvijenim svetom, logično bi bilo da u društvu ima i entuzijazma, energije i ambicije da se nadoknadi propušteno. Pa, ipak, otpočinjemo 2017. sa osećanjem uplašenosti i nesigurnosti. Zašto?

Beri Glasner je objavio 1999. godine knjigu ,,Kultura straha“, koja govori kako određene političke grupe podstiču osećanje straha da bi lakše ostvarile svoje ciljeve. Strah od sutrašnice nije u srpskom društvu spontana pojava, on se planski širi, kako bi se lakše upravljalo građanima.

Ako se ljudi boje gubitka posla, neće se osvrtati na smanjivanje zarada. Ako im se usadi strah da možda neće uopšte biti penzija, oćutaće na njihovo smanjivanje. Ako im se govori da egzistencija zavisi isključivo od stranih investitora, ljudi će nesvesno pristajati na ponižavajuće uslove rada pod njima i na minimalne plate. Ukoliko se nameće priča o „unutrašnjim neprijateljima“ i „petoj koloni“, onda će se zažmuriti na suspendovanje slobode medija i pravne države.

Što je veći strah i nesigurnost u društvu, to su ljudi više zavisni od vlasti i manje upućeni na merenje njenih objektivnih rezultata. Posledice širenje kulture straha po društvo su tragične: nema procene postojećih politika, razmatranja različitih alternativa, kao ni planiranja budućnosti. Vlast koja manipuliše društvom usađujući mu strah, u suštini ga lišava mogućnosti rasuđivanja, ali i elementarnog dostojanstva.

Šta bi bilo kada bi prozvodnja straha stala, a ljudi bili slobodni da mirno sagledaju trenutnu situaciju i uporede je sa onim što zaista žele?

Videlo bi se, između ostalog, da je projektovan rast BDP za 2017. od tri odsto manji od većine zemalja u okruženju, da zaostajemo za regionom i da se jaz u odnosu na razvijene dodatno produbljuje.

Videlo bi se i da će u 2017. godini penzioneri pretrpeti dodatni udarac, jer je predviđeno povećenje penzija niže od prognozirane stope inflacije – što znači još manju kupovnu moć za najstarije sugrađane. U budžetu nema, naravno, ni pomena o ukidanju neustavnog zakona o umanjenju penzija, koje je inače uvedeno kao „privremeno“.

Videlo bi se jasnije da će u 2017. ogroman broj radnika biti na ugovoru na određeno vreme, neodgovarajuće plaćeni i potpuno zavisni od hira poslodavaca.Videlo bi se i da nema 2,6 miliona zaposlenih kao što tvrdi vlast, već skoro milion manje. Naime, zvanična statistika zasniva svoje podatke na anketi o radnoj snazi, prema kojoj se svako ko radi jedan (1) sat u sedmici vodi kao zaposlen, što je besmisleno i obmanjujuće.

Videlo bi se i da Srbija ne vodi sa „5:0“ u dijalogu sa Prištinom, kao što je svojevremeno slavodobitno konstatovao jedan visoki državni funkcioner.

Vlast koja kontroliše društvo strahom ne mora, dakle, da polaže račun za rezultate jer je uplašenom društvu dovoljan i privid stabilnosti, ne neophodno i stvarni napredak. Zato se u javnom prostoru toliko upotrebljava i zloupotrebljava reč stabilnost.

Na primer, porast zarada u javnom sektoru će navodno narušiti finansijsku stabilnost – što je paradoks, jer najveću rupu u budžetu ne prave lekari i profesori, već neefikasni državni sistemi kojima upravlja partija na vlasti. Dokaz da jedino oni obezbeđuju stabilnost vlast potkrepljuje činjenicom da će u 2017. godini državni budžet biti više-manje u ravnoteži. Međutim, ta ravnoteža se uspostavlja na izuzetno niskom nivou zarada, socijalnih davanja i javnih usluga. Cena za mali budžetski deficit biće tako plaćena lošim kvalitetom života, manjkom investicija i, posledično, nastavkom rekordnog egzodusa stručnjaka i omladine.

Isto tako, sve češće se čuje da će izbor „pogrešnog“ predsednika narušiti političku stabilnost – što je isto nonsens, budući da se stabilnost u društvu ostvaruje debatom, dijalogom i konsenzusom, ne jednoumljem i poltronstvom. Često se nameće i teza da novinari-istraživači ili kritički nastrojeni građani prete stabilnosti. Pa ipak, ništa toliko ne urušava državu koliko „čvrsta ruka“ i samovolja pojedinca.

Pored nuđenja lažne stabilnosti i pretnje nestabilnošću ukoliko se pojave drugačija mišljenja, vlast nudi dodatni mehanizam savladavanja straha – partijsku knjižicu, odnosno ulazak u „sistem“. To objašnjava masovno članstvo u vladajućoj partiji i neukusno dodvoravanje vođi ˗ što je zapravo najbolji dokaz da je umesto efikasne države i pravednog društva izgrađena „kultura straha“.

Glavni izbor u 2017. godini biće zato između nastavka „kulture straha“ i njenog razotkrivanja. Oslobođeni straha, lakše ćemo prepoznati pravu prirodu režima i promisliti dalje korake.

Programski direktor CIRSD