Žestoki pritisci SAD

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 23. marta – Invazija na Irak, izvedena pre pet godina, ispostavlja se kao nepresušni izvor pojedinosti o zastranjivanjima administracije Džordža Buša. Na videlo su upravo izašle pojedinosti o američkim žestokim pritiscima na druge zemlje da podrže njenu intervenciju, iako su joj se protivile.

Vašington je, čak i prijateljskim metropolama, pretio i trgovinskim represalijama i tražio im da povuku svoje predstavnike u Ujedinjenim nacijama, a predsednik Buš je lično „ubeđivao” predsednike više država, nestalnih članica Saveta bezbednosti, da podrže njegov ratni pohod. Ovo navodi sadašnji čileanski ambasador pri svetskoj organizaciji i svedok ondašnjih zbivanja, Eraldo Munjos u knjizi koja sledećeg meseca treba da se pojavi u prodaji, a iz koje je „Vašington post”, u ekskluzivnom napisu, danas objavio karakteristične akcente.

U prikazu se ukazuje mahom na pritiske Bušove administracije prema tadašnjim latinoameričkim članicama Saveta, Čileu i Meksiku, ali se pominje da su istim iskušenjima bili podvrgnute još četiri države: Angola, Kamerun, Gvineja i Pakistan. Cilj Amerike je bio, ocenjuje Munjos, da pokaže kako u Savetu bezbednosti ima većinu, i tako ublaži činjenicu da se svet ne slaže sa invazijom i da joj preti veto čak i savezničke Francuske.

Slične akcije da se prihvati nedogovoreno i nametnuto, Vašington je primenio i nastavlja da primenjuje, kako se čuje, i u slučaju Kosmeta. Nastoji da opravda svoju podršku jednostranoj prištinskoj deklaraciji o nezavisnosti, i potonje svoje priznavanje tog čina, ali mu rezultati ostaju „znatno ispod onih koje je očekivao”.

Iako mnogi od raznovrsnih pritisaka za pridobijanje većine u Savetu bezbednosti, ostaju u dubokoj diskreciji, Munjos otkriva detalje „iračkog slučaja” iz kojih se mogu nazreti „uvrtanja ruku”, koja diplomatiju približavaju „tretmanima iznuđivanja priznanja” a koji njoj, bar formalno, ne priliče pominjući, posebno, dva događaja.

Na manje od nedelju dana pre invazije, Čileanci su sazvali sastanak šest članica Saveta u težnji da se postigne kompromis kojim bi se vojna akcija, na čelu sa SAD, odložila na nekoliko nedelja, kako bi se Bagdadu pružila prilika da dokaže da je ispunio ranije postavljene zahteve za „razoružavanje” (verovatno se mislilo na američke optužbe da se tako krije arsenal za masovno uništavanje, a što je docnije utvrđeno da je bila netačna tvrdnja). Skup je, međutim, otkazan posle upozorenja ondašnjeg šefa američke diplomatije generala Kolina Pauela i ambasadora pri UN Džona Negropontea, da će SAD takvu sednicu smatrati „neprijateljskim činom”.

U terminu, koji „Post” ne pominje, predstavnici tih „malih” članica Saveta su se se „zbog napetosti u UN”, sastali i u njujorškom sedištu misije Nemačke (koja je tada takođe bila član Saveta bezbednosti i protivila se napadu na Irak). „Neformalni” skup je tada održan u prostoriji „obezbeđenoj od prisluškivanja” tako da „sam se osećao kao u podmornici ili u nekom džinovskom sefu”, rekao je Munjos u intervjuu, uz podsećanje da su Amerikanci „uvek izražavali nezadovoljstvo kad Nemci održavaju sastanke u toj bezbednoj sobi, gde prisluškivanje nije bilo mogućno”.

Čileanski ambasador, koji je, inače, pre tri decenije bio kolega sadašnjoj šefici američke diplomatije Kondolizi Rajs na studijama u Denveru (Kolorado), kaže i da je Vašington, suočen s neplaniranim teškoćama u Iraku, ubrzo promenio rečnik. Bušova administracija je zatražila pomoć za rekonstrukciju te ratom razorene zemlje, kao i za druge izazove kao što su bili Haiti, sirijsko vojno prisustvo u Libanu, što joj je podržano i „vrednovano”, ali to je već druga priča…

Pritisci oko Iraka su se, po mišljenju hroničara, ogrešili, uz invaziju protivnu međunarodnom pravu, po kome je nadležnost za takve stvari u rukama Saveta bezbednosti UN, i o neke smernice zapadnih političara. „Kad hoćete nekoga da ubijete, ništa vas ne košta da budete ljubazni”, reči su legendarnog britanskog premijera Vinstona Čerčila, kad je pravdao „diplomatski ton” u objavi rata Japanu, ali su u iračkom slučaju Amerikanci i počeli rat i bili neljubazni čak i prema svojim prijateljima.

Podsećaju, takođe, na reči Vorena Ostina, američkog ambasadora pri UN posle Drugog svetskog rata, da je „bolje da vremešnog diplomatu gnjave, nego da mlad čovek pogine”, a da su SAD, ne samo u Iraku, primenile obrnuto pravilo odbacivši „diplomatsku gnjavažu” i pribegavši primeni sile koja je izazvala masovne pogibije.

Iz obaveštenih izvora se doznaje da se nastavlja američko „uvrtanje ruku” diplomatama drugih zemalja. Videlo se to, kažu, kad je ovih dana „nezavisnost Kosova serijski priznala nekolicina država” čije su karakteristike i interesi vrlo različiti, kao između Balkana, Severne Amerike i Dalekog istoka…

M. Pantelić

-----------------------------------------------------------

U iračkim incidentima najmanje 63 poginulih

Bagdad – Najmanje 63 osobe, uključujući i iračke vojnike i više članova jedne porodice, poginulo je juče, dok je 63 povređeno, u incidentima širom Iraka, saopštili su irački zvaničnici i državni mediji.

Jugoistočno od Bagdada, pobunjenici su otvorili vatru na civile u distriktu Zafarnejia i ubili sedmoro, a ranili 16 ljudi, među kojima ima žena i dece, objavila je novinska agencija Glasovi Iraka (VOI).

Još petoro Iračana je poginulo, a osmoro je povređeno u raketnom napadu na bagdadski stambeni kvart Kamilija, dok su dva civila ranjena kada je raketa pogodila njihovu kuću u kvartu Karada.

U međuvremenu, bilans žrtava u samoubilačkom bombaškom napadu u Mosulu dostigao je 13 poginulih iračkih vojnika i 30 povređenih, od kojih su 12 civili, prenela je agencija DPA.

Trojica iračkih vojnika i jedan policajac ubijeni su u eksploziji nagazne mine u Kirkuku, a petoro civila je povređeno u bombardovanju grada Kut, severno od Bagdada.

Tanjug