Жестоки притисци САД

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 23. марта – Инвазија на Ирак, изведена пре пет година, испоставља се као непресушни извор појединости о застрањивањима администрације Џорџа Буша. На видело су управо изашле појединости о америчким жестоким притисцима на друге земље да подрже њену интервенцију, иако су јој се противиле.

Вашингтон је, чак и пријатељским метрополама, претио и трговинским репресалијама и тражио им да повуку своје представнике у Уједињеним нацијама, а председник Буш је лично „убеђивао” председнике више држава, несталних чланица Савета безбедности, да подрже његов ратни поход. Ово наводи садашњи чилеански амбасадор при светској организацији и сведок ондашњих збивања, Ералдо Муњос у књизи која следећег месеца треба да се појави у продаји, а из које је „Вашингтон пост”, у ексклузивном напису, данас објавио карактеристичне акценте.

У приказу се указује махом на притиске Бушове администрације према тадашњим латиноамеричким чланицама Савета, Чилеу и Мексику, али се помиње да су истим искушењима били подвргнуте још четири државе: Ангола, Камерун, Гвинеја и Пакистан. Циљ Америке је био, оцењује Муњос, да покаже како у Савету безбедности има већину, и тако ублажи чињеницу да се свет не слаже са инвазијом и да јој прети вето чак и савезничке Француске.

Сличне акције да се прихвати недоговорено и наметнуто, Вашингтон је применио и наставља да примењује, како се чује, и у случају Космета. Настоји да оправда своју подршку једностраној приштинској декларацији о независности, и потоње своје признавање тог чина, али му резултати остају „знатно испод оних које је очекивао”.

Иако многи од разноврсних притисака за придобијање већине у Савету безбедности, остају у дубокој дискрецији, Муњос открива детаље „ирачког случаја” из којих се могу назрети „увртања руку”, која дипломатију приближавају „третманима изнуђивања признања” а који њој, бар формално, не приличе помињући, посебно, два догађаја.

На мање од недељу дана пре инвазије, Чилеанци су сазвали састанак шест чланица Савета у тежњи да се постигне компромис којим би се војна акција, на челу са САД, одложила на неколико недеља, како би се Багдаду пружила прилика да докаже да је испунио раније постављене захтеве за „разоружавање” (вероватно се мислило на америчке оптужбе да се тако крије арсенал за масовно уништавање, а што је доцније утврђено да је била нетачна тврдња). Скуп је, међутим, отказан после упозорења ондашњег шефа америчке дипломатије генерала Колина Пауела и амбасадора при УН Џона Негропонтеа, да ће САД такву седницу сматрати „непријатељским чином”.

У термину, који „Пост” не помиње, представници тих „малих” чланица Савета су се се „због напетости у УН”, састали и у њујоршком седишту мисије Немачке (која је тада такође била члан Савета безбедности и противила се нападу на Ирак). „Неформални” скуп је тада одржан у просторији „обезбеђеној од прислушкивања” тако да „сам се осећао као у подморници или у неком џиновском сефу”, рекао је Муњос у интервјуу, уз подсећање да су Американци „увек изражавали незадовољство кад Немци одржавају састанке у тој безбедној соби, где прислушкивање није било могућно”.

Чилеански амбасадор, који је, иначе, пре три деценије био колега садашњој шефици америчке дипломатије Кондолизи Рајс на студијама у Денверу (Колорадо), каже и да је Вашингтон, суочен с непланираним тешкоћама у Ираку, убрзо променио речник. Бушова администрација је затражила помоћ за реконструкцију те ратом разорене земље, као и за друге изазове као што су били Хаити, сиријско војно присуство у Либану, што јој је подржано и „вредновано”, али то је већ друга прича…

Притисци око Ирака су се, по мишљењу хроничара, огрешили, уз инвазију противну међународном праву, по коме је надлежност за такве ствари у рукама Савета безбедности УН, и о неке смернице западних политичара. „Кад хоћете некога да убијете, ништа вас не кошта да будете љубазни”, речи су легендарног британског премијера Винстона Черчила, кад је правдао „дипломатски тон” у објави рата Јапану, али су у ирачком случају Американци и почели рат и били нељубазни чак и према својим пријатељима.

Подсећају, такође, на речи Ворена Остина, америчког амбасадора при УН после Другог светског рата, да је „боље да времешног дипломату гњаве, него да млад човек погине”, а да су САД, не само у Ираку, примениле обрнуто правило одбацивши „дипломатску гњаважу” и прибегавши примени силе која је изазвала масовне погибије.

Из обавештених извора се дознаје да се наставља америчко „увртање руку” дипломатама других земаља. Видело се то, кажу, кад је ових дана „независност Косова серијски признала неколицина држава” чије су карактеристике и интереси врло различити, као између Балкана, Северне Америке и Далеког истока…

М. Пантелић

-----------------------------------------------------------

У ирачким инцидентима најмање 63 погинулих

Багдад – Најмање 63 особе, укључујући и ирачке војнике и више чланова једне породице, погинуло је јуче, док је 63 повређено, у инцидентима широм Ирака, саопштили су ирачки званичници и државни медији.

Југоисточно од Багдада, побуњеници су отворили ватру на цивиле у дистрикту Зафарнејиа и убили седморо, а ранили 16 људи, међу којима има жена и деце, објавила је новинска агенција Гласови Ирака (ВОИ).

Још петоро Ирачана је погинуло, а осморо је повређено у ракетном нападу на багдадски стамбени кварт Камилија, док су два цивила рањена када је ракета погодила њихову кућу у кварту Карада.

У међувремену, биланс жртава у самоубилачком бомбашком нападу у Мосулу достигао је 13 погинулих ирачких војника и 30 повређених, од којих су 12 цивили, пренела је агенција ДПА.

Тројица ирачких војника и један полицајац убијени су у експлозији нагазне мине у Киркуку, а петоро цивила је повређено у бомбардовању града Кут, северно од Багдада.

Танјуг