Da li se prodaje paviljon Srbije u Đardinima

Mogućnost da naša zemlja ostane bez svog umetničkog Paviljona u Veneciji, koji je Vlada Srbije, prema informacijama koje su se pojavile u medijima, stavila na spisak objekata za prodaju, podigla je veliku prašinu u javnosti. Iz Ministarstva kulture i informisanja su nam rekli da nemaju takvu vrstu informacija, dok su nam iz Ministarstva inostranih poslova obećali odgovore na pitanja da li je to zaista istina i ako jeste zašto se naša država odlučila na taj korak. Dok čekamo zvaničan odgovor na pitanje da li će ova vila zaista biti prodata ili ne, bitno je podsetiti se da je jugoslovenski paviljon izgrađen 1938. godine. Otvorio ga je zvanično komesar Milan Kašanin, u to doba direktor Muzeja princa Pavla, koji je kao naše predstavnike tada odabrao: Matiju Jamu, Vladimira Becića, Ljuba Babića, Petra Dobrovića, Mila Milunovića i Tomu Rosandića. Kašanin je bio zadužen za naš nastup i naredne 1940. godine kada se u Veneciji pojavilo samo 12 zemalja učesnica. Nije nas bilo na smotri 1942, a od 1950. nastupali smo kontinuirano. Od tada pa do danas i komesari i naši predstavnici bili su poznata imena naše umetničke scene. Reč je o pojedincima kao što su Marin Tartalja, Aleksa Čelebonović, Miodrag B. Protić, Vojin Bakić, Mario Pregelj, Lazar Vujaklija, Olga Jevrić, Krsto Hegedušić, Gabrijel Stupica, Edo Murtić, Drago Trsar, Petar Lubarda, Dušan Džamonja, Janez Bernik, Oton Gliha, Stojan Ćelić, Ordan Petlevski, Olga Jančić. Nakon sedamdesetih na bijenalu su izlagali, između ostalih, Vladimir Veličković, Dušan Otašević, Vjenčeslav Rihter, Radomir Damnjanović Damnjan, Braca Dimitrijević, Bogdan Bogdanović, Dušan Džamonja, Slavko Tihec, Bora Iljovski, Mileta Prodanović, Mrđan Bajić, Raša Todosijević, Milica Tomić…

Vlada Veličković: Prodaja paviljona bio bi skandal

Hajde da prodamo sve što imamo! I srpsku crkvu u Parizu i rezidencije ambasadora i Kulturni centar u Parizu! I hajde da ostanemo enklava, baš kao što se zove upravo izabrani projekat koji će nas predstavljati na ovogodišnjem bijenalu u Veneciji! Hajde da se zavučemo pod naš tepih i da niko ne čuje za nas. Pa taj paviljon je u Đardinima, tu prođe milion ljudi i to je način da pokažemo našu umetnost svetu!
 

Poslednje učešće Jugoslavije uoči raspada 1990. godine bilo je obeleženo umetničkim pečatom komesara Zorana Gavrića i umetnika Fila Filipovića.

U Jugoslaviji su se po principu rotacije smenjivali umetnici i kustosi iz bivših jugoslovenskih republika.

Posle raspada zemlje na paviljonu i dalje ostaje uklesani natpis Jugoslavija, ali je paviljon nasledila Srbija.

Na bijenalu su se 1993. sa nacionalnim predstavljanjima pojavile Slovenija, Hrvatska i Makedonija. Umetnici Srbije i Crne Gore smenjivali su se do 2006. u nacionalnom paviljonu sve do razlaza ove dve zemlje.

Danas sve republike bivše Jugoslavije koje učestvuju na venecijanskom bijenalu zakupljuju u samom gradu prostore za svoje izložbe, što su veoma skupi zakupi.

Povodom vesti da Vlada Srbije namerava da proda zgradu paviljona u venecijanskim Đardinima, dr Zoran Erić, šef kustosa u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, kaže:

Mrđan Bajić: Budalaština u koju ne mogu da poverujem

Ne mogu da poverujem da je vest o mogućoj prodaji paviljona Srbije u Veneciji realna vest. A ako jeste, to je najveća budalaština u našoj kulturnoj politici koja inače obiluje budalaštinama!

– Prva reakcija na ovakvu vest je neverica u njenu verodostojnost. Međutim, ako se upustimo u analizu stanja kulture u Srbiji, primetno je nedovoljno interesovanje političkih elita za kulturu u najširem značenju u šta smo se uverili prethodnih godina. Taj problem se iščitava kroz odnos države prema umetnicima, prema institucijama kulture koje su i formalno i praktično izgubile status nacionalnog značaja, kroz mizerne budžete i ulaganje u kulturu, kao i ignorisanje njenog značaja za identitet svakog društva. Takav odnos primetan je i prema izuzetno reprezentativnoj zgradi Paviljona u Veneciji u koji se godinama samo minimalno ulaže prilikom nastupa Republike Srbije na Bijenalu arhitekture i vizuelnih umetnosti, dok zgrada godinama propada... Zaista ne bih mogao da poverujem da bi rezultat te nezainteresovanosti mogla da bude i prodaja zgrade Paviljona.

Izuzetno je bitna činjenica da je Paviljon Jugoslavija, kako se zvao, od 2007. isključiva odgovornost  Republike Srbije. Svaka ovakva vest o prodaji može da pokrene i nove probleme jer bi sve republike bivše Jugoslavije svakako bile zainteresovane da Paviljon uđe u „deobni bilans“ što do sada nije bio slučaj. Sama vest o prodaji Paviljona neumitno pokreće i ova pitanja, tako da je krajnje neodgovorno i plasirati takve ideje o potencijalnoj prodaji u javnost, pogotovo ako one zaista dolaze iz najviših državnih organa vlasti, kaže Zoran Erić.

Pitanje održavanja paviljona u Đardinima pokreće se svake godine kada je aktuelan nastup naše zemlje na bijenalu arhitekture i na bijenalu vizuelnih umetnosti. Spomenimo da ovaj paviljon nema ni sanitarne prostorije, a umetnici, kustosi provode tamo i nekoliko meseci kada pripremaju izložbu. Tokom šest meseci trajanja bijenala angažovana je osoba koja sve vreme čuva izložbu.

Pozicija paviljona Srbije u Đardinima je izuzetna privilegija, jer kroz Đardine tokom trajanja bijenala prođe na stotine hiljada posetilaca i to je način da pokažemo našu umetnost na mestu koje je svima lako dostupno.