Crni led

Dogodilo se – ne ponovilo se, kažu mudri. A nama se izgleda stalno ponavlja. Tako nam se na Dunav ovog januara vratila 2012. godina. Izlomljene sante su pre pet godina, ali i sada uništile i oštetile veliki broj čamaca, brodića, pontona, splavova, pristaništa... duž celog rečnog toka. Najgore su, za sada, izgleda prošli Apatinci i čamdžije sa Zemunskog keja. Šteta je ogromna i meri se u milionima dinara. A da li se mogla izbeći da se delovalo na vreme?

Prekaljeni Zemunci kažu jeste – da je Ministarstvo saobraćaja na vreme reagovalo na njihova upozorenja i angažovalo potiskivače, a zatim i naš jedini ledolomac „Greben” da uzvodno od Đerdapa razbija sante.

Nadale su se čamdžije da će posle „crnog leda” iz 2012. godine biti učinjeno sve da se stanje na rekama popravi, ali se izgleda dogodilo suprotno. Sve ono što se u privredi dešavalo decenijama reflektovalo se i na vodna preduzeća. Veliki broj njih je privatizovan, a plovila kojima smo se nekada dičili završila su u mulju. A muljalo se, izgleda, na tom polju mnogo.

Dva naša tegljača ledolomca „Čakor” i „Vučevo” privatizovana su 2011. godine. Ušla su u sastav „Dunav grupe agregati” čiji je vlasnik hapšen zbog sumnje da su njegove firme dobijale nezakonite kredite. U njegovom vlasništvu našao se i potiskivač „Petrovaradin”. Od tada pa do danas, ova plovila su mrtva za reku.

Ni nekadašnje potiskivače „Aleksandar” i „Kablar”, koji su pre pet godina u prestonici pomagali „Topoli”, više niko ne spominje.

Postoji u Srbiji još nekoliko potiskivača, ali je njihova upotreba ograničena, jer samo usitnjavaju led ispod 15 centimetara, inače bi se u opasnosti našli i potiskivač i posada. Imamo i „Bor”, ali ni on nije pravi ledolomac i u privatnom je vlasništvu. Da pre nekoliko godina „Elektroprivreda Srbije” od preduzeća u stečaju nije kupila „Greben” ne bismo imali ni jedan jedini ledolomac.

Ali ne može „Greben” sve sam – jer „Greben” nije „supermen”.

Kako istovremeno da održava 588 kilometara „srpskog” Dunava i hidroelektranu „Đerdap”? Prema procenama stručnjaka našoj zemlji bi bila potrebna još najmanje dva prava ledolomca. Da li bi bilo pametnije otkupiti i obnoviti „Čakor” i „Vučevo” ili nabaviti dva nova ledolomca, pitanje je kojim bi trebalo prioritetno da se pozabave nadležno ministarstvo i država.

Cene ledolomaca kreću se od milion i po do tri i po miliona evra. Na prvi pogled suma nije mala. Ali, ako se zna da dnevno zbog obustave vodnog saobraćaja država gubi najmanje 50.000 evra, plus šteta na plovnim objektima čiji vlasnici plaćaju porez, isplaćivanje privatnih ledolomaca, angažovanje tuđih plovila – onda bi taj novac morao da se nađe. Kad postoji način da se pare obezbede fudbalskim klubovima u „debelom minusu”, onda je red da se učini sve da bar ledolomci budu u plusu.