Jezičke igre u pesničkom tkanju

Aleksandar Milanović (1968), profesor Filološkog fakulteta u Beogradu koji proučava istoriju srpskog jezika, objavio je knjigu „Jezik srpskih pesnika” (2010), a nedavno, u izdanju Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani” u Kraljevu, pojavila se i druga knjiga na istu temu, s naslovom „Reč pod okriljem poetike”. Autor priprema i treći nastavak knjige o jeziku srpskih pesnika.

Branko V. Radičević, u svojoj poeziji, voleo je da stvara nove reči. Kakva je bila njihova funkcija?

Kao i u jeziku poezije uopšte, i u Radičevićevom izrazu neologizmi imaju različite stilske funkcije. Čak i njegove „Sujeverice” pokazuju da je svoju poetiku dobrim delom utemeljio na kovanicama. Funkcija im nije bila tek puka senzacija koju čitalac doživljava u dodiru sa novim: one su pokrivale čitavu skalu potreba, od onih zvučnih pri stvaranju etimoloških figura (Odrvenjen je drv od drva), pa do semantičkih, pri stvaranju simbola, kao u pesmi „Adam Puslojić” (Kako ću nešto žensko tako žestoko / da mu opuslojićim).

Iako važi za privrženika „tradicionalnih oblika”, Stevan Raičković, bio je „nov i živ”. Po čemu se izdvajao?

Raičković se zapravo menjao. Bio je nov i živ i po spremnosti da se kao jedini u svojoj pesničkoj generaciji upusti u moderan stilski eksperiment ukrštanja poetskog izraza sa publicističkim ili naučnim. Tako je u „Stihovima iz dnevnika 1985–1990” informacije koje su nam prenele novine ili enciklopedije „preveo” na jezik poezije, nalazeći u njima novi smisao.

U poeziji Miodraga Pavlovića prisutni su arhaizmi. Da li je to zbog njegovog interesovanja za istorijske teme?

Aktiviranjem gramatičkih i leksičkih arhaizama (dnevi, jezikorazumni, beščinije i sl.), Pavlović je osvežio srpsko jezičko i duhovno pamćenje, pre svega vezano za srednjovekovnu, narodnu i baroknu književnost, ali je istovremeno motivisano aktuelizovao jezik svoje poezije, prilagodivši ga pojedinim tematskim krugovima.

Kod Ljubomira Simovića, pored korišćenja neobičnih metafora, ističete njegova poređenja. U čemu je njihova novost?

Poređenje se često u kritici nezasluženo niže vrednuje od metafore. Savremena srpska poezija, međutim, nepresušan je izvor dokaza da i poređenja snažno iznenađuju lucidnim dovođenjem u vezu neočekivanih pojmova, nekad i nespojivih. Simovićeva poređenja postaju i strukturni princip čitavih kraćih pesama („Zima na Dunavu”). Pesnik je neretko u njih utkao i druge figure: hiperbolu, litotu, kontrast, paradoks. Posebno su efektna Simovićeva poređenja u funkciji poenti: Nećemo sahraniti glavu Lazarevu, / položićemo je u zemlju, kao seme.

Smatrate da poezija Milovana Danojlića nije, na valjan način, lingvistički i lingvistostilistički analizirana. Šta ste otkrili?

O jeziku Danojlićeve poezije pisao sam u obe knjige. Prvi put sam pokušao da dokažem inovativnost i raznolikost personifikacija, uz konstataciju da je iscrpeo većinu leksičko-semantičkih i sintaksičkih mogućnosti srpskog jezika za tvorenje ove figure. Sada sam analizirao Danojlićeve kovanice, ali i odnos prema tom leksičkom sloju u njegovim esejima. Pokušao sam sve to da kontekstualizujem, smeštajući zaključke u razvojni luk srpskog pesničkog leksikotvorstva od romantizma, preko nadrealizma, do savremene poezije.

Aleka Vukadinovića, nepravedno skrajnutog pesnika, poredite s Đorđem Markovićem Koderom. Šta je slično u njihovim bajalicama, gatkama, vradžbinama, zavičajnoj melodiji jezika?

I Koder i Vukadinović vratili su se mitologiji i folkloru, što ih suštinski povezuje, a takvo polazište vodilo ih je stvaranju sasvim novog pesničkog jezika, podjednako udaljenog i od književnog jezika i od jezika aktuelne književnosti. Jasno je da je takav izraz hermetičan. Uticaj jezika malih folklornih formi posebno je vidljiv u Vukadinovićevim neologizmima svedenim na koren reči (jav, taj, traj, grak, trov itd.). Jednosložni neologizmi svojim silaznim akcentima dodatno melodijski povezuju ovu poeziju sa brujem pesnikove predačke kosovske melodije.

Kažete da Matija Bećković, koristeći rovački govor, piše ironično-satirične i parodijske pesme. Kada lokalni govor postaje poezija?

Ne samo u Bećkovićevom slučaju, dijalekat postaje poezija tek kada dobije poetsku funkciju, tj. kada postane „dvostruko kodiran”. Teorijskim i istorijskim aspektom odnosa Bećkovićeve dijalekatske poezije i stilističke norme bavio sam se u prvoj knjizi, ukazujući na novine koje su unele u poeziju njegove poeme iz sedamdesetih godina prošlog veka. Sada sam analizirao jezičke igre u takvom pesničkom tkanju. Ovakvu poeziju vrhunskih umetničkih dometa stvara, osim Bećkovića, još i Cera Mihailović.

I kod Rajka Petrova Noga prisutni su arhaizmi iz epske tradicije i našeg folklora ili iz naše srednjovekovne književnosti. Da li je to korak u prošlost ili iskorak u budućnost?

Mnogi srpski pesnici, ne samo savremeni, dokazuju da se potpuno nov pesnički izraz stvara i zaranjanjem u jezičku prošlost i pronalaženjem leksičkih i gramatičkih bisera u njoj. Uklapanje zastarelih jezičkih jedinica u moderan pesnički izraz, međutim, klizavo je tle, sa kojeg su mnogi sleteli najčešće u kič ili anahronizam. Nogo je doziranom selekcijom i ukrštanjem leksičkih i gramatičkih arhaizama, značenjski još prozirnih, omogućio da istovremeno uživamo u našoj baštini i shvatimo poetske mehanizme po kojima se tradicija pretače u moderno.

U poeziji Milosava Tešića srećemo uticaje slovenske i srpske kulture. Tvrdite da Tešić zaslužuje prvu lingvostilističku monografiju?

Tešić je uz Lalića naš najveći pesnik kulture, što se može dokazati i analizom njihovog izraza. Duboko sam ubeđen da je poezija najvrednije što imamo u savremenoj srpskoj kulturi. U takvom okruženju jezikom i stilom izdvaja se upravo Tešićeva poezija, na različitim ravnima: fonetsko-fonološkoj, gramatičkoj, leksičko-semantičkoj, sintaksičkoj... Sve je to moguće uklopiti tek studijom obima monografije, ali bi autor morao posedovati svestrana znanja i iz istorije jezika, dijalektologije, etnolingvistike.

Neke nove reči Novice Tadića završavaju se na -lo i imenuju zlo. Koliko je tih reči kojima je pesnik obeležio naše vreme?

Sufiksima -lo i -ilo Tadić je derivirao niz kovanica koje su postale aktuelni simboli zla, imena demona iz pesničko-mitološkog antisveta, smeštenog u savremeni grad: kezilo, stravilo, avetilo, grickalo, sisalo, lizalo, kusalo, klapkalo, mljackalo... Njihova brojnost ukazuje i na raznovrsno ispoljavanje nakaznog sveta i na pesničku sposobnost da isto biće zla – imenuje drugačijim imenima.