Nečujni heroj

Kad je Dejan Radonjić (47) u aprilu 2013. došao u Crvenu zvezdu, mnogi su bili spremni da se klade u bogatstvo da na tom užarenom mestu neće opstati ni šest meseci, smatrajući da nije kalibar za „crveno-bele”, ali i računajući na praksu predsednika kluba Nebojše Čovića.

Pre tri dana ovaj crnogorski stručnjak je stigao do svoje 200. pobede sa Zvezdom, a iza njega je već šest trofeja: po dve ABA lige, domaća prvenstva i Kupa „Koraća”. Uspeo je ono što nije nimalo lako, da ispuni velika očekivanja i Zvezdinih navijača i Čovića, koji je u dva navrata, posle neočekivanih poraza, stao u njegovu zaštitu („neće kafana da odlučuje o sudbini našeg trenera”).

Bez obzira na buduće rezultate, Radonjić je obezbedio sebi mesto u istoriji Crvene zvezde.

U svet igre pod obručima ušao je kao košarkaš, organizator igre koji je uvek imao dobru komunikaciju s trenerima i uglavnom ispunjavao svoje zadatke u celosti. Počeo je kao učenik šestog razreda u Budućnosti iz Podgorice, grada u kojem se rodio 2. februara 1970. Već sa 17 godina debitovao je za seniorski sastav, na utakmici protiv čačanskog Borca. Kalio se u Prvenstvu Jugoslavije u vreme dok je to bila najbolja nacionalna liga u Evropi, u kojoj su igrali asovi poput Divca, Đorđevića, Paspalja, Rađe, Kukoča...

Kao i mnogi stručnjaci koji su na klupu uskočili iz patika, još kao igrač sebe je video u trenerskoj ulozi i tako se ponašao. Upijao je sve što bi moglo da mu bude od koristi u novoj karijeri. Malo je nedostajalo da pređe u trenere već 2001. godine, u Budućnosti, kad se hitno tražio naslednik Bogdana Tanjevića, u trenutku dok je klub igrao u Evroligi.

Tada se to ipak nije dogodilo. Po završetku igračke karijere, 2004, u novosadskoj Vojvodini, u Beogradu je završio Višu trenersku školu i već dogodine (2005) prihvatio ponudu Budućnosti.

Posle sedam sezona u najboljem crnogorskom klubu (jedno vreme radio je i kao selektor Crne Gore), u aprilu 2013. stigao je na Mali Kalemegdan, deceniju posle papreno plaćenog slovenačkog stručnjaka Zmaga Sagadina, na kojem je počivao propali projekat „evropske Zvezde”. Evropa je stigla s onim koji se nije kleo u Evropu, već je ćutao i radio, pa danas „crveno-beli” spadaju u krem evropske košarke, s realnim izgledima da se nađu u četvrtfinalu najjačeg klupskog takmičenja na svetu posle NBA. U ABA ligi ekipa ne zna za poraz, a u Evroligi su pali svi najveći klubovi, osim Olimpijakosa.

Trenutno „troši” svoju petu sezonu u Crvenoj zvezdi (stigao krajem 2012/13), čijoj upravi može da zahvali što je stekao ime u Evropi, jer je verovala u njega u teškim trenucima. Od legendarnog Ranka Žeravice (1980–1986) niko nije na klupi „crveno-belih” ostao tako dugo u jednom mandatu.

Oženjen je nekadašnjom košarkašicom Milicom, s kojom ima ćerku Jovanu i sina Petra. Žive u Beogradu.