Vrt na banatskoj strani sveta

Zrenjanin – Umetnički vrtovi Banata u izvesnom smislu liče čudesnim Semiramidinim visećim vrtovima u srpskoj kulturnoj baštini. Ne samo da odaju utisak tajanstvenosti u očuvanju svoje prirodnosti i svežine, već su i svojevrsno ogledalo istorije. Svojom lepotom i raznovrsnim bogatstvom izraza opkoračuju vekove i traju, jedni u svom izvornom obliku, drugi u zapisima i legendama, svejedno, kao spomenici neprolaznoj lepoti. Tako kaže zrenjaninski pisac Vučina Šćekić, koji se u nedavno izašloj knjizi „Vrt na banatskoj strani sveta” bavi upravo znamenitim Banaćanima.

– Nema korpusa srpske kulture bez kulturnih iskoračenja u Banatu, kao ni umetničkih vrtova u Banatu bez onih podignutih u Zrenjaninu. A zrenjaninske bašte podizali su oni koji su rođeni u ovoj varoši, oni pridošli u nju voljom životnog udesa, ili, pak, oni što su proboravili u njoj neko vreme koje ih, ma koliko bilo kratko, nije ostavljalo ravnodušnim, već ih podsticalo da mu se vrate, sećanjem ili umetnošću reči, kičice, neporecive građevine – kaže Šćekić i kao prvog ističe despota Stefana Lazarevića Visokog, znamenitog srpskog vladara s početka 15. veka. Kao i svi Nemanjići, despot Stefan imao je sposobnost da od neprijatelja stvara saveznike i, kao i svi Nemanjići, bio je pisac. Tako je „živeo i sa istočnima i sa zapadnima”, i s Turcima i sultanom Bajazitom, ali i Ugrima i kraljem Sigismundom. Ovaj potonji poklonio mu je više gradova, a pored Beograda i inih po Vojvodini, i Bečkerek, pa je tako despot Stefan, između ostalog, bio i veliki župan torontalske županije, koja se prostirala na prostorima današnjeg Banata. Stefan Lazarević podigao je materijalno bogatstvo srpskog naroda, ne zapostavljajući ni najsiromašnije slojeve. Postao je i vitez evropskog kova, poslednji u srpskoj srednjovekovnoj istoriji. Bio je obrazovan i duhovan čovek, ktitor više manastira, kao što su Kalenić, Rudenica i Veluće, ali je svakako najpoznatija i s kulturnog stanovišta najznačajnija Resava. Zato i nije slučajno da je despot Stefan i tvorac najvrednijeg dela srpske srednjovekovne književnosti – „Slova ljubve”.

Ovdašnju umetnost 19. veka obeležio je najveći srpski klasicističko-bidermajerski slikar Konstantin Danil. Isključivo portretista i ikonopisac, kako se i sam predstavljao, Danil je za života dugo važio za „bečkerečkog poluboga”, što je svojim delom i opravdavao. Nesklon da govori o svom poreklu, izučavanju slikarskog zanata i životu uopšte, nije se upuštao ni u objašnjavanje svog stvaralaštva, budući uveren da će ga ono nadmašiti bar sto godina. To se i dogodilo. U superlativima su o njegovom slikarstvu govorili i pojedini slavni evropski ikonopisci. Od potpunog zaborava krajem 19. veka čuvali su ga njegovi učenici, među kojima treba istaći Lazara Nikolića i Đuru Jakšića.

Jakšić je kao mlađani i romantičarskim idejama zaneseni talentovani slikar kratko vreme bio Danilov učenik. Njegovo poimanje slikarstva bilo je različito od Danilovog i terao je po svome, preteći da nadmaši učitelja, što je i izazvalo razlaz među njima. Ipak, u crkvenom slikarstvu Jakšić se nije mogao sasvim oteti od učiteljevog uticaja. Školujući se za slikara, paralelno je počeo da piše pesme, da bi se potkraj života, okovan siromaštvom, bavio samo pisanjem, sasvim napuštajući slikanje. Njegova strast, plahovitost, slobodoljubivost uvek su bili iskreni i dosledni, koliko u poeziji, bar toliko i u slikarstvu. Tako je njegova zanesenost Milom, devojkom koju je mogao sresti u Bečkereku, gde je živela u vreme njegovog šegrtovanja kod Danila, pretočena u poznatije njegove pesme, a tokom boravka u Kikindi i u čuvenu sliku „Devojka u plavom”. Taj portret, uz poznatu „Devojku s lautom” i „Noćnu stražu”, spada verovatno među najbolja ostvarenja srpskog romantičarskog slikarstva. Njegov snažan osećaj za boju, široki i pastozni potezi, način primene svetlosti, umnogome su odredili kasnije tokove srpskog modernog slikarstva.

Banatske vrtove nemoguće je zamisliti bez Crnjanskog, jednog od najznamenitijih Srba, koji je u našu književnost doneo „nemir i prevrat u reči, u osećaju. Njegovo delo traži daleko veći prostor, kao i život i ratne strahote doživljene u Velikom ratu. Ovim velikanima Šćekić dodaje i Todora Manojlovića. Za Pavla Ugrinova kaže da u banatskom cvetnjaku i zrenjaninskoj kulturi ima osobito mesto i da se svrstava među najznačajnije stvaraoce druge polovine 20. veka. Bogatstvo banatske umetnosti je nepregledno i nedokučivo u svojoj prostranosti i raznovrsnosti, a dela pomenutih velikana samo su jedan njegov mali deo, poručuje Vučina Šćekić.