Врт на банатској страни света

Зрењанин – Уметнички вртови Баната у извесном смислу личе чудесним Семирамидиним висећим вртовима у српској културној баштини. Не само да одају утисак тајанствености у очувању своје природности и свежине, већ су и својеврсно огледало историје. Својом лепотом и разноврсним богатством израза опкорачују векове и трају, једни у свом изворном облику, други у записима и легендама, свеједно, као споменици непролазној лепоти. Тако каже зрењанински писац Вучина Шћекић, који се у недавно изашлој књизи „Врт на банатској страни света” бави управо знаменитим Банаћанима.

– Нема корпуса српске културе без културних искорачењa у Банату, као ни уметничких вртова у Банату без оних подигнутих у Зрењанину. А зрењанинске баште подизали су они који су рођени у овој вароши, они придошли у њу вољом животног удеса, или, пак, они што су проборавили у њој неко време које их, ма колико било кратко, није остављало равнодушним, већ их подстицало да му се врате, сећањем или уметношћу речи, кичице, непорециве грађевине – каже Шћекић и као првог истиче деспота Стефана Лазаревића Високог, знаменитог српског владара с почетка 15. века. Као и сви Немањићи, деспот Стефан имао је способност да од непријатеља ствара савезнике и, као и сви Немањићи, био је писац. Тако је „живео и са источнима и са западнима”, и с Турцима и султаном Бајазитом, али и Угрима и краљем Сигисмундом. Овај потоњи поклонио му је више градова, а поред Београда и иних по Војводини, и Бечкерек, па је тако деспот Стефан, између осталог, био и велики жупан торонталске жупаније, која се простирала на просторима данашњег Баната. Стефан Лазаревић подигао је материјално богатство српског народа, не запостављајући ни најсиромашније слојеве. Постао је и витез европског кова, последњи у српској средњовековној историји. Био је образован и духован човек, ктитор више манастира, као што су Каленић, Руденица и Велуће, али је свакако најпознатија и с културног становишта најзначајнија Ресава. Зато и није случајно да је деспот Стефан и творац највреднијег дела српске средњовековне књижевности – „Слова љубве”.

Овдашњу уметност 19. века обележио је највећи српски класицистичко-бидермајерски сликар Константин Данил. Искључиво портретиста и иконописац, како се и сам представљао, Данил је за живота дуго важио за „бечкеречког полубога”, што је својим делом и оправдавао. Несклон да говори о свом пореклу, изучавању сликарског заната и животу уопште, није се упуштао ни у објашњавање свог стваралаштва, будући уверен да ће га оно надмашити бар сто година. То се и догодило. У суперлативима су о његовом сликарству говорили и поједини славни европски иконописци. Од потпуног заборава крајем 19. века чували су га његови ученици, међу којима треба истаћи Лазара Николића и Ђуру Јакшића.

Јакшић је као млађани и романтичарским идејама занесени талентовани сликар кратко време био Данилов ученик. Његово поимање сликарства било је различито од Даниловог и терао је по своме, претећи да надмаши учитеља, што је и изазвало разлаз међу њима. Ипак, у црквеном сликарству Јакшић се није могао сасвим отети од учитељевог утицаја. Школујући се за сликара, паралелно је почео да пише песме, да би се поткрај живота, окован сиромаштвом, бавио само писањем, сасвим напуштајући сликање. Његова страст, плаховитост, слободољубивост увек су били искрени и доследни, колико у поезији, бар толико и у сликарству. Тако је његова занесеност Милом, девојком коју је могао срести у Бечкереку, где је живела у време његовог шегртовања код Данила, преточена у познатије његове песме, а током боравка у Кикинди и у чувену слику „Девојка у плавом”. Тај портрет, уз познату „Девојку с лаутом” и „Ноћну стражу”, спада вероватно међу најбоља остварења српског романтичарског сликарства. Његов снажан осећај за боју, широки и пастозни потези, начин примене светлости, умногоме су одредили касније токове српског модерног сликарства.

Банатске вртове немогуће је замислити без Црњанског, једног од најзнаменитијих Срба, који је у нашу књижевност донео „немир и преврат у речи, у осећају. Његово дело тражи далеко већи простор, као и живот и ратне страхоте доживљене у Великом рату. Овим великанима Шћекић додаје и Тодора Манојловића. За Павла Угринова каже да у банатском цветњаку и зрењанинској култури има особито место и да се сврстава међу најзначајније ствараоце друге половине 20. века. Богатство банатске уметности је непрегледно и недокучиво у својој пространости и разноврсности, а дела поменутих великана само су један његов мали део, поручује Вучина Шћекић.