Čuvar države koja više ne postoji

Sredinom tridesetih godina prošlog veka jedan neobičan čovek započinje avanturu po Mediteranu. Arsenije Martinović, Srbin katolik, Kotoranin i Beograđanin, rimski student filozofije i trgovac umetničkim delima, angažovan je na prikupljanju umetničkih dela za Muzej kneza Pavla i kasnije na zaštiti tog blaga. Ovo je, najkraće sadržaj novog romana Miomira Petrovića (1972), pripovedača, romansijera, dramaturga i teatrologa, pod naslovom „Kuća od soli”, koji je objavila „Laguna”.

Reč je o uzbudljivom trileru u kojem jedna Karavađova slika ima značajnu ulogu. Kako ste umetnost upleli u triler?

Prodaja Karavađove slike jednom italijanskom grofu 1942. godine, u vrtlogu rata, samo je početni zamajac ovog romana. Likovna umetnost je, za razliku od nekih drugih umetničkih disciplina, ponajviše u domenu trilera kao žanrovskog obrasca. Naravno, ne sam umetnički izraz, koliko trgovina likovnim delima, krađa remek-dela, manipulacija kolekcijama, falsifikovanje, potreba moćnih da poseduju vredna dela... To je, naravno, adekvatan odgovor ukoliko je „Kuća od soli” zaista triler. S druge strane, kao i u nekim prethodnim romanima, koristim elemente trilera kao „metažanra” kako bi povesti o usamljenosti pojedinca u vrtlogu istorije i nezaštićenosti samog umetničkog dela pred manipulatorima, dinamičnije komunicirale sa čitaocima. Savremeni čitalac traži brži ritam pripovedanja, a nisam prvi koji tvrdi da se i Sofoklov „Kralj Edip” može čitati i kao vrhunski triler, sa vrhunskim obrtima.

Arsenije, glavni junak, čovek je koji voli lepo: od luksuznih odela, preko umetničkih slika, do baroknih ogledala i nameštaja. On, dakle, voli umetnost?

Etika Arsenija Martinovića, fikcionalnog junaka, koga smeštam u tridesete godine prošlog veka, sazdana je od estetike. On preko estetskog pokušava da prodre u nivoe etičnosti, morala, „osećaja za ispravno”. Uspeva u tome i iznenađuje sebe kao i, nadam se, čitaoca, što od bonvivana i oportuniste, u simboličkom smislu, postaje poslednji čuvar razorene kraljevine, njenog kulturnog dobra, čuvar države koja više ne postoji, ali on, na severu Afrike, 1942. godine, čak i ne zna da ona više ne postoji. Voleti umetnost ne znači i razumeti je. To je samo prva i neophodna premisa poniranja u umetnost. On počinje da je vremenom i razume, upravo zato što tokom Drugog svetskog rata, doživljavajući užas oko sebe, počinje da razume prvo sam život, a potom i umetnost.

Raspravljate i o staroj dilemi: da li je umetničko delo imitacija stvarnosti, ili je stvarnost loš imitator umetnosti. Do kakvog ste zaključka došli?

Sticajem okolnosti odrastao sam u ateljeu svog oca, slikara i profesora Gradimira Petrovića. O umetnosti i njenom smislu raspravljalo se u mojoj porodici još dok sasvim nisam ni razumevao život i umetnost. Kasnije ću se i sam uputiti u tu dužnost, i kao umetnik i pedagog, nastaviti da osluškujem tananu nit koja jedina, čini se, žilavo i nepopustljivo komunicira samu čovekovu dušu u materijalnom, okrutnom svetu.

Radnja romana događa se tokom Drugog svetskog rata. U kojoj meri ste koristili istorijske činjenice?

Naravno, ispisivanju romana prethodilo je istraživanje. Za kneza Pavla i njegov rafinirani osećaj za modernu likovnu umetnost saznao sam još kao mali od oca. Ali, u literaturi se držim Aristotelove misli koja kaže da pisac tragedija ne obrađuje događaje koji su se istorijski desili, već koji su se mogli desiti, po verovatnoći, ili nužnosti. Držeći se takve književne slobode pravio sam delimično i veštački zaplet.

Mnogi junaci su istorijske ličnosti. Milan Kašanin, istoričar umetnosti, radi na osnivanju Muzeja kneza Pavla. Kakva je funkcija stvarnih ličnosti u romanu?

Milan Kašanin, knez Pavle, delimično i Josip Palavičini, izmaštani rođeni brat čuvenog jugoslovenskog vajara Petra Palavičinija (sastavljen iz psiholoških elemenata realnog Palavičinija), samo doprinose iluziji o verodostojnosti. Verodostojnosti poetskog sveta, a ne istorijski potpuno precizno prenetog. „Kuća od soli” je roman, to nije istorijski priručnik. Njih pišu istoričari, pisci fikcionalne književnosti služe se istorijom iz poetskih razloga.

Šta se, zapravo, dogodilo s kolekcijom slika kneza Pavla?

Postoje indicije da Pavle Karađorđević, već 1939. godine, određena dela izmešta u Rumuniju, ali to nije dokumentovano. Milan Kašanin je uspeo da delikatnim diplomatskim pregovorima sa Nemcima i komunistima očuva veliki deo kolekcije i mislim da je to njegova neverovatna zasluga. Ne treba zaboraviti da su Herman Gering i grof Ćano, na sahranu kralja Aleksandra, u Beograd poveli nekoliko eksperata za likovnu umetnost. Koristili su i taj trenutak za formiranje brižljivog popisa onoga što će oteti tokom okupacije, samo nekoliko godina kasnije. Kolekcija se svojim većim delom danas nalazi u već petnaestak godina zatvorenom Narodnom muzeju u Beogradu. Deo kolekcije jeste iznet iz Kraljevine Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata. I knez Pavle je manji deo umetnina poneo sa sobom u egzil – prvo u Atinu, pa u Kairo, a zatim i u Keniju, London, i na kraju u Pariz. Nekim delima se trag nepovratno izgubio.

Knez Pavle, kao i Aleksandar Karađorđević, želeo je državu svih slovenskih naroda na Balkanu?

Priča o knezu Pavlu priča je o pokušaju izgradnje panslovenske monarhije, Kraljevine Jugoslavije, savremene monarhije koja je u svojim teorijskim, ali i mnogim praktičnim dometima, bila modernija od bilo kakve današnje demokratske države. Ta tragična tvorevina bila je nesrećna, koliko i sam Pavle Karađorđević, sa svim onim što mu se u životu događalo.

Arsenije u jednom trenutku kaže da je „moć transformacije suština njegovog postojanja”. Kroz koje je sve transformacije prošao tokom života?

On je kombinacija Srbina, Bokelja i Sremca, pravoslavca i katolika, elegantnog džentlmena i moralnog čoveka, italijanski đak, čovek koji za potrebe obaveštajne službe lako ulazi u uloge Italijana, Švajcarca... On je, dakle, žrtva šizofrenog rascepa. To ga čini Jugoslovenom.

On hoće da postane Italijan, da zaboravi svoje srpsko poreklo. Šta je to što čoveka tera da bude nešto drugo nego što stvarno jeste?

Možda neutaživa sklonost čoveka da pronađe „svoj idealni lik”.

Srbima u Italiji, tridesetih godina prošlog veka, koji su se suprotstavljali fašizmu, oduzimaju imovinu i pokrštavaju ih. Hrvati podržavaju Musolinija. Istorija se, potom, ponovila više puta?

Bojim se da je tako. Roman počinje tragičnim zaključkom pisca Kloda Simona: „Iako se i sama ponavlja, istoriju treba da ponovi svaki pojedinac u svom pokolenju”.