Piramidalni Topalovići

Živ mi bio, zvuči kao bizarna kletva među članovima Udruženja za posmrtnu pomoć „Beograd”. Još od daleke 1987. godine, redovno su plaćali skromnu mesečnu članarinu za spokojan odlazak na večni počinak. Smrt u Srbiji je preskupa rabota, a život još skuplji, tako da običan smrtnik mora da do tančina izračuna šta mu je isplativije.

Članovi udruženja su se, svesni tog iskušenja, racionalno ponašali. Ali u januaru je sve žive korisnike užasnula vest da je Udruženje preminulo. Otišlo je na onaj svet, a članovi, mahom penzioneri, sumnjaju da su ostavljeni na ovom – prevareni i opelješeni.

Za dvadesetak i više godina, neki od njih su stekli i kapital od 96.000 dinara, što je dovoljno za jedan pristojan poslednji oproštaj, ali su doživeli krah na zagrobnoj berzi, misleći da će provesti miran dan na samrtničkoj postelji. Penzioneri su stara škola. Za razliku od nas, vode računa o svakoj pari. Što su svesniji da im se bliži kraj, to više brinu da svojom smrću ne otežaju životarenje naslednika.

Kada je umirao, moj otac je više brinuo o tome da li sam zapamtio gde je sklonio novac koji je uštedeo za sahranu i pretio mi je da će sa onog sveta pažljivo motriti da li sam ga potrošio po njegovim uputstvima, upozorivši me da ću sa nebesa dobiti ćušku ako samo pomislim da spiskam taj novac za polovna kola. Kako je inače imao tešku ruku i meko srce, poslušao sam ga.

Ali, za 350 ojađenih korisnika, ispostavilo se da se ne isplati nadživeti Udruženje, jer preživele poštenjačine pretpostavljaju da su postale žrtve piramidalnih Topalovića. Naime, „Beograd” je likvidiran posle iznenadne i teške finansijske situacije, nakon dolaska novog predsedavajućeg za posmrtnu pomoć. On objašnjava da su troškovi sahrane od 2012. godine skočili za neverovatnih 300 odsto, te je razmišljao da se članarina poveća na 1.000 dinara. To bi za penzionere bio monetarni udar, daleko jači od srčanog. Tako je račun Udruženja umro u cvetu mladosti, u 30. godini.

Ulaganje u sopstvenu smrt je postao rizičan posao u tržišnoj utakmici mnogobrojnih trgovaca, spekulanata i silnih gazda Jezdi koji nude ol-inkluziv odlazak u večna lovišta, te se izigrani investitori u posmrtno osiguranje nadaju da ne postoji i život posle života. Jer, ko preživi, kajaće se! I ko umre, kajaće se!

Poslovi sa smrću pokazuju se izuzetno isplativim zbog rasta tržišta, jer sve više ljudi umire, tako da se mnoge kompanije oglašavaju čak i u virtuelnom svetu, na brojnim specijalizovanim portalima koji nude da se pretvorimo u plamičak, oganj, ili da snevamo večni san po paprenim cenama.

Da li će izigrani penzioneri dočekati pravdu, ili će ona biti pokopana zajedno sa njima? Ima li važnijeg zadatka države od rešavanja ovog slučaja? Sudim da nema, jer, tim ljudima poslednje reči ne smeju biti: „Kad budem mrtav i beskućnik”.