U jeziku se ogledaju i raskoli

Međunarodni dan maternjeg jezika obeležava se 21. februara. Tim povodom, samo dan kasnije, u Loznici će biti predstavljen zbornik „Mu o Vuku” (Centar za kulturu „Vuk Karadžić”, Loznica, 2016), nastao u periodu od 2010. do 2015. godine tokom razgovora naših stručnjaka o jeziku i književnosti, okupljenih na Vukovim saborima u Tršiću. Tekstovi baštine teme od vukovskog nasleđa moderne srpske poezije, preko prevodilačkih izazova dela vukovske tradicije, pa do analize srpske kulture od Vuka do danas – sve se mogu objediniti jednim pitanjem: Šta mi, ljudi modernog doba, imamo da kažemo o Vuku?

Dajana Đedović, dugogodišnja direktorka lozničkog Centra za kulturu „Vuk Karadžić” (na čelu ove kuće bila je punu deceniju, od 2006. do 2016. godine), koja je ujedno i urednik zbornika, zajedno sa Vojislavom Karanovićem, za „Politiku” kaže da odgovor na ovo pitanje leži, sa jedne strane, u jakom simboličkom potencijalu koje ime Vuka Stefanovića Karadžića ima u srpskoj kulturi, a sa druge u lociranju onoga što čini njen temelj danas.

– Nama koji smo se susretali u Tršiću činilo se važnim da se uspostavi živ i dinamičan razgovor, to je nešto što je svakoj kulturi neophodno. On neće moći da se razvija bez sposobnosti stalnog samopropitivanja. Sam zbornik se bavi Vukom i jezikom, ali se svi mi, posredno, bavimo celim našim društvom i kulturom – objašnjava Dajana Đedović i dodaje da se kroz jezik i njegovu upotrebu, pa i zloupotrebu, prelama i samo društvo, vide se sve njegove promene, i pozitivne i negativne.

U svom uvodnom tekstu u zborniku naša sagovornica, u tom smislu, pominje i naš društveni usud – gotovo vekovno postojanje polarizacije, raskola, neprevaziđenih sukoba...

– Sve se to može dobro uočiti na samom Vukovom primeru, čije delo se često ideologizuje i politizuje. Mit o njemu, tako, podrazumeva uvek i njegove neprijatelje... Kroz to se, međutim, prelama nezrelost našeg društva. Kao da nismo naučeni da otvoreno pristupamo drugoj strani, kao da postoje samo protivnici, a ne saradnici. Uvek smo morali da imamo ili prijatelje ili neprijatelje. Osim toga, smatram da su kod nas ugrožena i četiri stuba koje nose svaki, pa i naš jezik: porodica, škola, dobri primeri uglednih pojedinaca i lektorska služba u medijima. Dodatan problem je, možda, i to što je pitanje koliko će nas naš jezik uopšte govoriti za, recimo, pedesetak godina, demografska slika je zabrinjavajuća – ističe nekadašnja direktorka prostora koji je godinama bio utočište za plodne razgovore, za one nemirne duhom, čija se percepcija produbljuje u prirodi. Od kompleksa u Tršiću, koji je čitav bio u lošem stanju, došlo se do institucije koja nudi više nego raznovrsne mogućnosti za upoznavanje naše kulture 19. veka. Prvo su sređeni Vukova kuća i dvorište, objekti koji su postojali samo kao primeri narodne arhitekture upotpunjeni su sadržajima – otvorena je abadžijska radnja, liciderska radnja, radionica starih zanata, Muzej Vukovih sabora. Na kraju, otvaranje Muzeja jezika i pisma i Kuće pisaca služilo je afirmaciji istraživanja jezika i književnosti.

Na pitanje da li je takav način funkcionisanja održiv, koliko bi otvaranje vrata turizmu i konceptu zarade, koji su sve popularniji u Srbiji, promenilo to usmerenje, ona odgovara:

– Brojne su namene prostora koje smo sredili, tu se održavaju i radionice kojima se prenosi materijalno i nematerijalno nasleđe svim posetiocima, posebno najmlađima. Muzej Vukovih sabora je posebna priča. Reč je o sveukupno jednom zanimljivom kulturološko-sociološkom pristupu koji u malom nudi mnogo. Nadam se da će svekolika javnost, ne samo stručna, ipak uspeti da ovo mesto sačuva ovakvo kakvo jeste, da će taj prostor odbraniti od ideje komercijalizacije i zabave.