У језику се огледају и расколи

Међународни дан матерњег језика обележава се 21. фебруара. Тим поводом, само дан касније, у Лозници ће бити представљен зборник „Му о Вуку” (Центар за културу „Вук Караџић”, Лозница, 2016), настао у периоду од 2010. до 2015. године током разговора наших стручњака о језику и књижевности, окупљених на Вуковим саборима у Тршићу. Текстови баштине теме од вуковског наслеђа модерне српске поезије, преко преводилачких изазова дела вуковске традиције, па до анализе српске културе од Вука до данас – све се могу објединити једним питањем: Шта ми, људи модерног доба, имамо да кажемо о Вуку?

Дајана Ђедовић, дугогодишња директорка лозничког Центра за културу „Вук Караџић” (на челу ове куће била је пуну деценију, од 2006. до 2016. године), која је уједно и уредник зборника, заједно са Војиславом Карановићем, за „Политику” каже да одговор на ово питање лежи, са једне стране, у јаком симболичком потенцијалу које име Вука Стефановића Караџића има у српској култури, а са друге у лоцирању онога што чини њен темељ данас.

– Нама који смо се сусретали у Тршићу чинило се важним да се успостави жив и динамичан разговор, то је нешто што је свакој култури неопходно. Он неће моћи да се развија без способности сталног самопропитивања. Сам зборник се бави Вуком и језиком, али се сви ми, посредно, бавимо целим нашим друштвом и културом – објашњава Дајана Ђедовић и додаје да се кроз језик и његову употребу, па и злоупотребу, прелама и само друштво, виде се све његове промене, и позитивне и негативне.

У свом уводном тексту у зборнику наша саговорница, у том смислу, помиње и наш друштвени усуд – готово вековно постојање поларизације, раскола, непревазиђених сукоба...

– Све се то може добро уочити на самом Вуковом примеру, чије дело се често идеологизује и политизује. Мит о њему, тако, подразумева увек и његове непријатеље... Кроз то се, међутим, прелама незрелост нашег друштва. Као да нисмо научени да отворено приступамо другој страни, као да постоје само противници, а не сарадници. Увек смо морали да имамо или пријатеље или непријатеље. Осим тога, сматрам да су код нас угрожена и четири стуба које носе сваки, па и наш језик: породица, школа, добри примери угледних појединаца и лекторска служба у медијима. Додатан проблем је, можда, и то што је питање колико ће нас наш језик уопште говорити за, рецимо, педесетак година, демографска слика је забрињавајућа – истиче некадашња директорка простора који је годинама био уточиште за плодне разговоре, за оне немирне духом, чија се перцепција продубљује у природи. Од комплекса у Тршићу, који је читав био у лошем стању, дошло се до институције која нуди више него разноврсне могућности за упознавање наше културе 19. века. Прво су сређени Вукова кућа и двориште, објекти који су постојали само као примери народне архитектуре употпуњени су садржајима – отворена је абаџијска радња, лицидерска радња, радионица старих заната, Музеј Вукових сабора. На крају, отварање Музеја језика и писма и Куће писаца служило је афирмацији истраживања језика и књижевности.

На питање да ли је такав начин функционисања одржив, колико би отварање врата туризму и концепту зараде, који су све популарнији у Србији, променило то усмерење, она одговара:

– Бројне су намене простора које смо средили, ту се одржавају и радионице којима се преноси материјално и нематеријално наслеђе свим посетиоцима, посебно најмлађима. Музеј Вукових сабора је посебна прича. Реч је о свеукупно једном занимљивом културолошко-социолошком приступу који у малом нуди много. Надам се да ће свеколика јавност, не само стручна, ипак успети да ово место сачува овакво какво јесте, да ће тај простор одбранити од идеје комерцијализације и забаве.