Teodorović: Dosta je bilo akademskog samoupravljanja

U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u narednih mesec dana biće organizovana rasprava o Nacrtu zakona o visokom obrazovanju, dogovoreno je na poslednjoj sednici Odbora za visoko obrazovanje. Akademik Dušan Teodorović, predsednik Odbora za visoko obrazovanje SANU, ne zna da li je iko od akademika učestvovao u izradi novog zakona, ali se s nekim rešenjima o kojima je „Politika” obavestila javnost u subotu ipak slaže.

– Akademija mora da kaže šta misli, jer je to vrlo važan dokument za budućnost visokog obrazovanja u Srbiji. Zato ćemo organizovati okrugli sto s jednom jedinom tačkom – komentar novih zakonskih rešenja. Nacrt zakona nisam video, niti znam da je iko u Akademiji dobio dokument, ne znam ko je bio u radnoj grupi, nijedan član Odbora za visoko obrazovanje SANU nije bio konsultovan, niti informisan – kaže za naš list akademik Dušan Teodorović.

Na pitanje šta je u aktuelnom zakonu neophodno da se promeni, odgovara – sve, i izražava bojazan da će se, kao i mnogo puta do sada, uraditi samo kozmetičke promene.

– Neophodno je da se resetuje čitav sistem, a to mora biti politička odluka – ističe naš sagovornik. U budućnosti moramo da sprečimo lažne doktorate, plagijate, nepotizam, hiperprodukciju nekvalitetnih profesora, neprincipijelna lobiranja, nepoštovanje etičkih normi. Kako? Promenom sistema rada i poštovanja moralnih načela, počevši od obdaništa, preko osnovnih i srednjih škola, pa sve do univerziteta. Deca moraju da se uče primerom da je prepisivanje ozbiljna krađa i da je cilj znanje, a ne ocena.

Akademik Teodorović kaže da je činjenica da su za njegovih 40 godina radnog staža zakon najčešće pisali ljudi koji ne znaju kako funkcioniše visoko obrazovanje, posebno u razvijenim zemljama sveta.

– Neka rešenja ne postoje nigde u svetu, samo u Srbiji, poput akademskog samoupravljanja. Mi smo izgubili akademsku hijerarhiju. Kada pravimo nove nastavne planove i programe, jednaku težinu ima glas saradnika u nastavi i redovnog profesora ili akademika. Često se preglasavamo na katedrama i nastavno-naučnim većima fakulteta i instituta. Postoje neverovatni slučajevi kad jedan izlobirani glas dovede do neizbora u zvanje izuzetno kvalitetnih i međunarodno priznatih nastavnika, kao što se nedavno dogodilo Ivanu Medenici i Ljiljani Blagojević. Taj oblik kvazidemokratije ne priliči akademskoj zajednici, i to je jedan od osnovnih problema srpskog visokog obrazovanja i nauke. Svuda u svetu zna se ko je i šta je visokocitirani naučnik ili dobitnik Nobelove nagrade. Neki ljudi moraju da imaju presudnu i konačnu reč, a ne da se glasa i preglasava – smatra Teodorović.

Navodi primer kako to izgleda na dobrom svetskom univerzitetu: kad neko ide za redovnog profesora, onda ima nekoliko stepenica. Prvi predlog za izbor utvrđuje komisija sastavljena od najistaknutijih profesora univerziteta i ako oni kažu „ne”, dalje se ne glasa, ne idete ni na kakva veća. Kod nas, na primer, kad nekome treba produžiti radni staž nakon navršenih 65 godina života, o tome glasa 100 ljudi, uključujući i one sa šest meseci staža, što je besmislica, ističe naš sagovornik. Ta odluka često zavisi od odnosa snaga i količine poštenja i nepoštenja, tu nema istinskih akademskih kriterijuma. Neophodan nam je drugačiji, a ne aktuelni samoupravni koncept – kaže naš sagovornik.

Dodaje da u svetu nema limita za radni vek u nastavi – možete da budete profesor i sa 63 i sa 80 godina, ako ste kvalitetni i ako imate rezultate.

– Neko ne treba da bude dekan nikada, ali ako je neko uspešan i ima rezultate, zašto ne bi bio 15 godina na toj funkciji? Zašto bi išao u penziju čovek koji ima vrhunske publikacije u svetskim naučnim časopisima, koji dobija projekte na konkursima, koji je i dalje aktivan? Ko to kaže da je svaki profesor do 65. godine pametan, a u 66. treba da hrani golubove na Kalemegdanu? Lažna je teza da se tako ne otvara prostor za mlade. Redovnog profesora, koji ima ozbiljnu svetsku karijeru, ne može da zameni bilo koji mladi čovek, potrebno je najmanje 20 godina da od njega napravite naučnika sa sličnim rezultatima, prepoznatljivog u svetu. Ne može Mesija odmah da zameni neko iz pionirske ekipe – pravi Teodorović paralelu s omiljenim sportom u Srbiji.

Predsednik Odbora SANU, međutim, kaže da je pre toga potrebno promeniti način izbora i profesora i dekana i rektora. Smatra da treba da se ugledamo na rešenja koja postoje na najboljim svetskim univerzitetima, a to je da konkursi za ova mesta moraju da budu javni, međunarodni.

– Model izbora rukovodećih ljudi mora da se promeni – ne lobiranjem kao do sada, već međunarodnim konkursom. Pa šta ako nam dođe Novosađanin za rektora Univerziteta u Nišu? Tako radi čitav svet, tako sam ja postao redovni profesor na Tehničkom univerzitetu Virdžinije. U svetu se redovni profesori biraju tako što kandidata ocenjuju najistaknutiji profesori iz iste oblasti s drugih univerziteta. Redovni profesor mora da bude ime prepoznatljivo u svetu – otvoreno govori Teodorović.

Dodaje da je pristalica integrisanog univerziteta. U Srbiji postoji konfederacija jakih fakulteta, koji imaju svojstvo pravnog lica, dok u Zapadnoj Evropi, Americi, Japanu, postoji samo univerzitet kao pravno lice i akademska hijerarhija u kojoj rektor može direktno da smeni dekana i u kojoj dekan određuje platu profesoru. Nema pravilnika, nema preglasavanja, već samo odluka dekana, odnosno rektora, na osnovu rezultata rada profesora. S druge strane, strahuje da naša akademska zajednica nije zrela, pre svega etički, za uvođenje ovakvog sistema.

– Jedan od ozbiljnih problema srpskih univerziteta jeste to što se kod nas profesorsko mesto obezbeđuje u 24. godini, kad vas prime za asistenta. Kad se jednom nađete na fakultetu, neretko na katedri na kojoj su i vaši roditelji, sve će da se uradi da dobijete zvanje redovnog profesora i sačekate penziju, bez obzira na to što možda niste talentovani i niste bili najbolji kandidat, nemate rezultate, došli ste do posla preko veze... Neverovatan je primer Medicinskog fakulteta Univerziteta u Nišu na kojem caruje nepotizam, a nema mesta za studenta generacije. U svetu docenti dobijaju šest godina da postanu vanredni profesori, nemaju stalni radni odnos i tu se događa prava „seča”. Na primer, na MIT otprilike 80 odsto docenata mora da ode s univerziteta, a na Tehničkom univerzitetu Virdžinije 40 procenata – objašnjava akademik Teodorović.

Tek dobijanjem zvanja vanrednog profesora dobija se i stalni radni odnos i više ne može da se izgubi, dodaje, čak ni u surovoj Americi. To, međutim, ne znači i da će postati redovni profesor, može da ode u penziju sa zvanjem „vanrednog”, ali se posao ne gubi. Kod nas se, ističe, taj korak između vanrednog i redovnog profesora ponekad koristi da se kršenjem procedura i neprincipijelnim lobiranjem neko kvalitetan otera s fakulteta.

Ko su najcitiraniji naučnici u Srbiji

Na „gugl skolaru” lako je proveriti rang naučnika. Teodorović, na primer, ima trenutno više od 5.000 citata, kao i akademik Dejan Popović, akademik Ivan Gutman ima oko 20.000, najviše u Srbiji, akademik Zoran Petrović više od 7.000...

– Dobra citiranost jeste merilo ostvarenih naučnih rezultata i kompatibilnosti sa svetskom akademskom zajednicom, ali je još važniji predan rad i posvećenost nauci. Sretao sam po svetu studente doktorskih studija koji bukvalno po nekoliko dana nisu izlazili iz laboratorije. Bavljenje naukom podrazumeva posvećenost, ljubav i žrtve.

Predatorski časopisi

Teodorović je prvi u srpskoj naučnoj javnosti progovorio o publikovanju u predatorskim časopisima, izneo je čak i podatke za pojedine fakultete u Srbiji i zbog toga imao mnogo neprijatnosti. Reč je o časopisima koji nemaju naučnu težinu, za koje je dovoljno poslati rad i 300 dolara.

– I bez navođenja podataka možemo da kažemo da je, nažalost, veliki broj ljudi sa srpskih univerziteta publikovao u predatorskim časopisima. I to nije moguće da se uradi slučajno, tačno se zna kakva je procedura, ona traje mesecima, tačno se zna koji je rang kojeg časopisa. Ne može rad da se publikuje za 24 časa i da bude dovoljna samo uplata određenog iznosa. Problem je što niko na veću fakulteta ne ustane i kaže – kolega je objavljivao u predatorskom časopisu, to se u Srbiji ne dešava – kaže naš sagovornik.