Na ekranima preliva zrno

Zrenjanin – Na lokalnim televizijama po Banatu preliva se kukuruzno zrno. Kampanja traje gotovu celu zimu, a uskoro će, uoči setve, dostići vrhunac. Semenske kuće, domaće i strane, bore se za naše, svima interesantno tržište, pa na ekranima, umesto piva, kozmetike ili automobila, dominira – zrno. Čim su se u kasnu jesen ratari povukli s njiva, menadžeri raznih kompanija okupirali su seoske domove kulture, preporučujući svoje hibride i sredstva za zaštitu bilja. Takve susrete obavezno prate i lokalne televizije, čije termine semenari rado zakupljuju, jer su mnogo jeftiniji od „velikih” TV kuća, a oni od strane ruralne publike imaju solidnu gledanost.

Radovan Bulajić, agronom koji se već decenijama svakodnevno druži s banatskim ratarima i izuzetno dobro poznaje stanje na terenu, za „Politiku” kaže da je semenarstvo ne samo važno za proizvodnju kukuruza, prinose i slično, nego je doprinelo da u ovoj oblasti, bez obzira na ogromne teškoće i padove u svim drugim segmentima privrede zbog sankcija, ovde opstanemo u evropskom vrhu.

– Na primeru naša dva najveća instituta – zemunskog i novosadskog, ujedno i dva najveća proizvođača semenskog kukuruza, vidi se da su oni od osnivanja negovali i školovali kadrove. Mi imamo više od 20 doktora nauka, čiji je doprinos našem agraru nemerljiv i ne svodi se samo na selekciju. Zahvaljujući njima i znanju koje su ugradili u naš agrar, opstali smo i pod sankcijama i imali smo kukuruz za izvoz, čim su skinute zabrane, a da se ne govori o tome da su naši stručnjaci glavni igrači i u poznatim svetskim kompanijama – kaže Bulajić.

Prema njegovim rečima, zahvaljujući znanju, uspešno se odupiremo semenarima iz sveta koji su na naše tržište jurnuli čim je ovdašnja privreda devastirana da bi zauzeli prostor onih koji su propali. Njihov menadžment opseda naše ratarske krajeve u pokušaju da svojim proizvodima zauzmu njive. Najviše uspeha do sada je imao američki „Pionir”. Mada je ta firma zauzela najveći deo ovog prostora, u ukupnom iznosu najveći deo srpskog tržišta drže dva naša navedena instituta. Zajedno s beogradskom „Agrosavom” i još nekim sitnijim semenarima, oni zauzimaju više od 60 procenata srpskog tržišta.

Mada je „žuto zlato”, kako se odavno u svetu zove kukuruz zbog svoje vrlo široke primene u ljudskoj ishrani i prehrani životinja, nama na raspolaganju u zavidnim količinama, kod nas se ni izbliza adekvatno ne koristi. Jedan zrenjaninski proizvođač već nekoliko godina svoj kukuruz plasira u Južnu Koreju, preko luke u Roterdamu. Bez obira na to što naš kukuruz odlično prolazi na dalekim tržištima, bilo bi mnogo bolje da ga prerađujemo i da svetskim lukama kolaju prerađevine.

– To je odavno poznato. U Zrenjaninu je odavno otvorena klanica BEK. Danas malo ko zna da je ta skraćenica znači „Banatska eksportna klanica”. Umesto da se izvozi kukuruz, što je manje isplativo, odlučeno je da se kukuruzom hrane svinje, a da se izvozi svinjsko meso. Zrenjanincima je uspelo da konzerve s prerađevinama plasiraju u najrazvijenije zemlje, a tako pakovane šunke stizale su i do američkih vojnika za vreme rata u Vijetnamu. BEK je u tranziciji propao i sada zvrji prazan. S dobrim namerama otvorena je i skrobara IPOK – Industrija prerađevina od kukuruza, s obzirom na to da je grad ima izuzetno sirovinsko okruženje – kaže diplomirani inženjer Radovan Bulajić. Tehnolozi ističu da se danas u svetu od kukuruza proizvode na stotine prerađevina i tvrde da bi, kad bi se kod nas instalirali takvi kapaciteti, ta industrija mogla da zaposli celu Vojvodinu. I IPOK je stagnirao u tranziciji, ali se polako stabilizuje u privatnom vlasništvu.

Kad bi se na kukuruz oslonila nova prerađivačka industrija, možda bi se zaustavio neslavan proces – odumiranje sela. Na imanju „Zlatica”, nedaleko od Zrenjanina, nekada je radilo 350 radnika. Ono je privatizovano, bavi se uglavnom ratarstvom, na njemu radi tridesetak meštana, a toliko ih putuje na posao u Zrenjanin, gde radi kod Nemaca na proizvodnji auto-kablova. Prestaće da putuju kad se budu preselili u Zrenjanin.