На екранима прелива зрно

Зрењанин – На локалним телевизијама по Банату прелива се кукурузно зрно. Кампања траје готову целу зиму, а ускоро ће, уочи сетве, достићи врхунац. Семенске куће, домаће и стране, боре се за наше, свима интересантно тржиште, па на екранима, уместо пива, козметике или аутомобила, доминира – зрно. Чим су се у касну јесен ратари повукли с њива, менаџери разних компанија окупирали су сеоске домове културе, препоручујући своје хибриде и средства за заштиту биља. Такве сусрете обавезно прате и локалне телевизије, чије термине семенари радо закупљују, јер су много јефтинији од „великих” ТВ кућа, а они од стране руралне публике имају солидну гледаност.

Радован Булајић, агроном који се већ деценијама свакодневно дружи с банатским ратарима и изузетно добро познаје стање на терену, за „Политику” каже да је семенарство не само важно за производњу кукуруза, приносе и слично, него је допринело да у овој области, без обзира на огромне тешкоће и падове у свим другим сегментима привреде због санкција, овде опстанемо у европском врху.

– На примеру наша два највећа института – земунског и новосадског, уједно и два највећа произвођача семенског кукуруза, види се да су они од оснивања неговали и школовали кадрове. Ми имамо више од 20 доктора наука, чији је допринос нашем аграру немерљив и не своди се само на селекцију. Захваљујући њима и знању које су уградили у наш аграр, опстали смо и под санкцијама и имали смо кукуруз за извоз, чим су скинуте забране, а да се не говори о томе да су наши стручњаци главни играчи и у познатим светским компанијама – каже Булајић.

Према његовим речима, захваљујући знању, успешно се одупиремо семенарима из света који су на наше тржиште јурнули чим је овдашња привреда девастирана да би заузели простор оних који су пропали. Њихов менаџмент опседа наше ратарске крајеве у покушају да својим производима заузму њиве. Највише успеха до сада је имао амерички „Пионир”. Мада је та фирма заузела највећи део овог простора, у укупном износу највећи део српског тржишта држе два наша наведена института. Заједно с београдском „Агросавом” и још неким ситнијим семенарима, они заузимају више од 60 процената српског тржишта.

Мада је „жуто злато”, како се одавно у свету зове кукуруз због своје врло широке примене у људској исхрани и прехрани животиња, нама на располагању у завидним количинама, код нас се ни изблиза адекватно не користи. Један зрењанински произвођач већ неколико година свој кукуруз пласира у Јужну Кореју, преко луке у Ротердаму. Без обира на то што наш кукуруз одлично пролази на далеким тржиштима, било би много боље да га прерађујемо и да светским лукама колају прерађевине.

– То је одавно познато. У Зрењанину је одавно отворена кланица БЕК. Данас мало ко зна да је та скраћеница значи „Банатска експортна кланица”. Уместо да се извози кукуруз, што је мање исплативо, одлучено је да се кукурузом хране свиње, а да се извози свињско месо. Зрењанинцима је успело да конзерве с прерађевинама пласирају у најразвијеније земље, а тако паковане шунке стизале су и до америчких војника за време рата у Вијетнаму. БЕК је у транзицији пропао и сада зврји празан. С добрим намерама отворена је и скробара ИПОК – Индустрија прерађевина од кукуруза, с обзиром на то да је град има изузетно сировинско окружење – каже дипломирани инжењер Радован Булајић. Технолози истичу да се данас у свету од кукуруза производе на стотине прерађевина и тврде да би, кад би се код нас инсталирали такви капацитети, та индустрија могла да запосли целу Војводину. И ИПОК је стагнирао у транзицији, али се полако стабилизује у приватном власништву.

Кад би се на кукуруз ослонила нова прерађивачка индустрија, можда би се зауставио неславан процес – одумирање села. На имању „Златица”, недалеко од Зрењанина, некада је радило 350 радника. Оно је приватизовано, бави се углавном ратарством, на њему ради тридесетак мештана, а толико их путује на посао у Зрењанин, где ради код Немаца на производњи ауто-каблова. Престаће да путују кад се буду преселили у Зрењанин.