Povratak slikarskom hedonizmu

Ako bismo tražili ključne tačke u formiranju stvaralačkog bića Nikole Džafe (1950), one su vidljive već na prvim slikarevim izložbama – na Perspektivama (1979) i beogradskom Kulturnom centru (1989). I mada u toj ranoj fazi tematizuje ženu i erotske slojeve bića femine, on takođe, u duhu svog karaktera, balansira njeno anđeosko i demonsko svojstvo. Osetljiv na zlo koje su donele devedesete, on od 1990. pasivizira bavljenje slikarstvom i neiscrpan je inspirator, pokretač i aktivista u borbi za društvene vrednosti i umetnički dignitet. Etika je stavljena iznad estetike. Bliska mu je i Marksova misao da „Čežnja za oslobađanjem od obmane čula našeg efemernog života predstavlja osnovnu nameru svake umetnosti”. Džafo je idejni tvorac i pokretač grupe Led art (1993), s kojom kreira i realizuje više od trideset projekata. Suosnivač je Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu (1995) i Multimedijalnog centra „Led art” u Novom Sadu (2000). Iste godine, u podrumu u Ulici grčkoškolskoj 5, pokreće Art kliniku, s utopijskom idejom da umetnost može da menja i leči svet. Stvarajući umetničke kolektive, on je više zainteresovan za prostor sudelovanja, saučesništva i strukturu dijaloga. Jer sam rad više nije cilj, on je sredstvo istraživanja i stvaranja situacije u kojoj se premošćava i ukazuje na lične, političke, kulturne, ideološke, estetske i etičke razlike. Prema rečima Džafa, od devedesetih je „na dobrovoljnom prinudnom radu u Srbiji, najvećem i najlepšem logoru na svetu”. Zec je od 1994. stalni motiv u Džafovim projektima i živi akter u metafori vremena skakutanja u mestu. „Zec koji je pojeo muzej“ naslov je multimedijalne postavke sa retrospektivnim referencama (Muzej savremene umetnosti, Novi Sad) nagrađene 2011. godine Politikinom nagradom.

U Galeriji Remont Nikola Džafo je izlagao 2013. rad „Na križnom putu”. Nova postavka „Večera za zeca” produbljuje pitanja o smislu i dometima društvenog aktivizma u vremenu tranzicije. „Večera za zeca” je i neka vrsta rekapitulacije dosadašnje prakse u znaku dinamičnih promena, od slikarskih kanona do subverzivnih provokacija političkih, socijalnih i društvenih tabua. „Nedavno sam ponovo počeo da slikam. Ne znam da objasnim zašto. Možda zato što oduvek verujem u utopiju da umetnost može da promeni svet”, izjavio je Džafo. A možda je i u zrelim godinama redefinisao individualne principe u odnosu na tenzije kolektivnog i društvenog angažovanja. Više od dve decenije aktivizma sa različitim komunikacijskim kodovima i idealima nestaju u vremenu opominjući da su potrošene društvene igre, a nove generacije tek treba da najave svoje borbene strategije. U karijeri dugoj gotovo četiri decenije ovaj povratak slikarstvu potvrđuje da Atelje Džafo deluje. Nezavidan položaj umetnosti u društvu i dalje je ranjiv fenomen. Opsesija zecom i tonzura na temenu glave u obliku zeca je objava povratku crtanja i slikanja i priznanje autora da želi da dovrši nedovršeno. „Ako sam više od dve decenije u svom radu etiku stavljao iznad estetike, sada crtanjem kao najobjektivnijom raspravom pokušavam da ublažim gubitke…”

 Koncept postavke u Remontu potencira različite vizuelne segmente, a naslov „Večera za zeca” sublimira nekoliko problemskih tokova. U „Večeri za zeca” dominira sedam velikih slikarskih panela, slikanih i crtanih. Komponovane ekspresivno i koloristički decentno, kao svojevrsne ilustracije za bajke, ovi paneli svojom poetičnošću zaklanjaju planove u kojima grešni mogu ugroziti nevina bića. „Kurtalisati se” je video-rad, dokument koji objašnjava šta se zbiva sa „beskonačnim crtežima”, izlaganim i docrtavanim poslednji put u Remontu 8. aprila 2012. Sada je dodata „treća ruka” – testera, a radovi su presečeni napola. Otvoren komunikacijski kanal Džafo ostvaruje i u promotivnom objektu – bloku „Pereca za umetnika”. Na jedan lucidan način i u formi igre sa perecama na licima umetnika ovo je dokument o skupljanju priloga za opstanak esnafa u kojem je, uprkos svemu, sačuvano dostojanstvo profesije.

Nikola Džafo je kompleksna stvaralačka pojava i aktivista sa mnogo uloga. Njegova ideja da raspremi Atelje Džafo i da se vrati stvaralačkom hedonizmu u znaku crtanja i slikanja, kako je i počeo osamdesetih godina 20. veka, svakako je zdrava odluka ličnosti koja se povezuje sa verom u utopije i bajke.