Повратак сликарском хедонизму

Ако бисмо тражили кључне тачке у формирању стваралачког бића Николе Џафе (1950), оне су видљиве већ на првим сликаревим изложбама – на Перспективама (1979) и београдском Културном центру (1989). И мада у тој раној фази тематизује жену и еротске слојеве бића фемине, он такође, у духу свог карактера, балансира њено анђеоско и демонско својство. Осетљив на зло које су донеле деведесете, он од 1990. пасивизира бављење сликарством и неисцрпан је инспиратор, покретач и активиста у борби за друштвене вредности и уметнички дигнитет. Етика је стављена изнад естетике. Блиска му је и Марксова мисао да „Чежња за ослобађањем од обмане чула нашег ефемерног живота представља основну намеру сваке уметности”. Џафо је идејни творац и покретач групе Лед арт (1993), с којом креира и реализује више од тридесет пројеката. Суоснивач је Центра за културну деконтаминацију у Београду (1995) и Мултимедијалног центра „Лед арт” у Новом Саду (2000). Исте године, у подруму у Улици грчкошколској 5, покреће Арт клинику, с утопијском идејом да уметност може да мења и лечи свет. Стварајући уметничке колективе, он је више заинтересован за простор суделовања, саучесништва и структуру дијалога. Јер сам рад више није циљ, он је средство истраживања и стварања ситуације у којој се премошћава и указује на личне, политичке, културне, идеолошке, естетске и етичке разлике. Према речима Џафа, од деведесетих је „на добровољном принудном раду у Србији, највећем и најлепшем логору на свету”. Зец је од 1994. стални мотив у Џафовим пројектима и живи актер у метафори времена скакутања у месту. „Зец који је појео музеј“ наслов је мултимедијалне поставке са ретроспективним референцама (Музеј савремене уметности, Нови Сад) награђене 2011. године Политикином наградом.

У Галерији Ремонт Никола Џафо је излагао 2013. рад „На крижном путу”. Нова поставка „Вечера за зеца” продубљује питања о смислу и дометима друштвеног активизма у времену транзиције. „Вечера за зеца” је и нека врста рекапитулације досадашње праксе у знаку динамичних промена, од сликарских канона до субверзивних провокација политичких, социјалних и друштвених табуа. „Недавно сам поново почео да сликам. Не знам да објасним зашто. Можда зато што одувек верујем у утопију да уметност може да промени свет”, изјавио је Џафо. А можда је и у зрелим годинама редефинисао индивидуалне принципе у односу на тензије колективног и друштвеног ангажовања. Више од две деценије активизма са различитим комуникацијским кодовима и идеалима нестају у времену опомињући да су потрошене друштвене игре, а нове генерације тек треба да најаве своје борбене стратегије. У каријери дугој готово четири деценије овај повратак сликарству потврђује да Атеље Џафо делује. Незавидан положај уметности у друштву и даље је рањив феномен. Опсесија зецом и тонзура на темену главе у облику зеца је објава повратку цртања и сликања и признање аутора да жели да доврши недовршено. „Ако сам више од две деценије у свом раду етику стављао изнад естетике, сада цртањем као најобјективнијом расправом покушавам да ублажим губитке…”

 Концепт поставке у Ремонту потенцира различите визуелне сегменте, а наслов „Вечера за зеца” сублимира неколико проблемских токова. У „Вечери за зеца” доминира седам великих сликарских панела, сликаних и цртаних. Компоноване експресивно и колористички децентно, као својеврсне илустрације за бајке, ови панели својом поетичношћу заклањају планове у којима грешни могу угрозити невина бића. „Курталисати се” је видео-рад, документ који објашњава шта се збива са „бесконачним цртежима”, излаганим и доцртаваним последњи пут у Ремонту 8. априла 2012. Сада је додата „трећа рука” – тестера, а радови су пресечени напола. Отворен комуникацијски канал Џафо остварује и у промотивном објекту – блоку „Переца за уметника”. На један луцидан начин и у форми игре са перецама на лицима уметника ово је документ о скупљању прилога за опстанак еснафа у којем је, упркос свему, сачувано достојанство професије.

Никола Џафо је комплексна стваралачка појава и активиста са много улога. Његова идеја да распреми Атеље Џафо и да се врати стваралачком хедонизму у знаку цртања и сликања, како је и почео осамдесетих година 20. века, свакако је здрава одлука личности која се повезује са вером у утопије и бајке.