Pometnja na levici

Kada su se, u aprilu prošle godine, završili parlamentarni izbori, bilo je jasno da je sledeći zadatak proevropske opozicije da se pripremi za predsedničke izbore. Pošto su ti izbori takvi da imaju drugi krug i da bi se u taj drugi krug trebalo kvalifikovati, taj imperativ je nalagao saradnju među strankama, pošto su barem tri koalicije, odnosno pokreta ove političke orijentacije bili na oko pet-šest odsto glasova. Ove stranke bismo mogli, veoma uslovno, nazvati levim. Ne zbog toga što su u pitanju zaista leve stranke, već zato što ipak stoje levo od vladajućih stranaka i nacionalističke opozicije. Levice koja bi bila politička i ekonomska levica kod nas praktično nema. Pokret Levica Srbije, u ovom periodu od prošlih izbora do danas, kako se čini, nije značajnije povećao uticaj na javnost.

Kako je vreme prolazilo, nije se videlo da opozicija povećava stepen saradnje i da je svesna da bi nekako trebalo rešiti pitanje zajedničkog nastupa na izborima. Jedan sastanak u Pokretu za preokret, na koji nisu došli predstavnici Dosta je bilo, praktično je sve što je urađeno. U međuvremenu su se kandidovali vanstranački kandidati Saša Janković i Vuk Jeremić. Janković je dobio podršku Demokratske stranke i Nove stranke, ali je zadržao „građanski“ karakter kandidature. Slično je i sa Jeremićem, koji je otklonio pitanje primata između njega i Jankovića tako što je izjavio da će Jankoviću, ukoliko prođe u drugi krug, dati bezuslovnu podršku, uz dodatak da misli da će ipak on biti taj koji će ući u drugi krug. Budući da Janković i Jeremić „gađaju“ dosta različito biračko telo, ove dve paralelne kandidature nisu izazvale posebno nezadovoljstvo u opozicionoj javnosti pa se činilo da je mnogo probitačnije truditi se oko kampanje, nego gubiti vreme u rešavanju pitanja ko bi od ova dva kandidata trebalo da odustane u prilog onog drugog.

Pokret Dosta je bilo, koji bi uskoro trebalo da preraste u stranku, držao se po strani od ove svojevrsne pre-kampanje pod izgovorom da ne želi da otkriva svoje karte, dok se ne izjasne i vladajuće stranke. Kada se i to dogodilo, bilo je vreme da i oni otkriju svoju strategiju, požureni, između ostalog, i napuštanjem troje poslanika poslaničkog kluba Dosta je bilo. Strategija koja je objavljena iznenadila je mnoge, gotovo jednako kao kandidatura trenutnog premijera, posle više puta ponovljene tvrdnje da se neće kandidovati za predsednika. Naime, Dosta je bilo traži da se Janković ili Jeremić dogovore da jedan odustane – iako su ovi već krenuli u kampanju i zahuktavaju se – a ako to ne učine, da će Dosta je bilo na osnivačkoj skupštini stranke predstaviti svog – trećeg – kandidata. U obrazloženjima ove strategije postalo je jasno još i više: da Dosta je bilo u sprovođenju ove strategije računa samo na Jankovića i Jeremića, ali ne i na Demokratsku stranku, s kojom je Janković već krenuo u kampanju i održao prvi veliki miting.

Iako u Dosta je bilo tvrde da sve rade da bi se na kraju profilisao jedan kandidat, način na koji žele da postignu taj cilj ukazuje da u stvari u ovom pokretu smatraju da se na predsedničkim izborima svi kandiduju da bi promovisali svoje stranačke ili lične interese i da bi, stoga, i oni mogli da izaberu strategiju koja je u njihovom interesu. Kada ne bi bilo ove protivrečne logike, pokretu Dosta je bilo niko ne bi mogao da ospori pravo da kandiduje svog kandidata. Skoro da je izvesno da se na taj način ne bi došlo do zajedničkog kandidata opozicije, ali, u načelu, nikoga ne bi trebalo sprečavati da trči predsedničku trku, jer pre same trke ne možemo znati šanse kandidata.

Pitanje ukrupnjavanja opozicionih glasova moraće da reše sami birači, najpre u prvom, a onda i u drugom krugu, ako ga bude. I njih niko ne sprečava da razmišljaju o izgledima kandidata za plasman u drugi krug, kao i o svojim favoritima. U tom poslu treba biti oprezan, pošto su istraživanja javnog mnjenja kod nas visoko manipulativna iz prostog razloga što ne znamo koje agencije rade za koju stranku.

Sve je, dakle, na biračima, kao što i treba da bude na izborima.

Urednik sajta ,,Dvogled“