Пометња на левици

Када су се, у априлу прошле године, завршили парламентарни избори, било је јасно да је следећи задатак проевропске опозиције да се припреми за председничке изборе. Пошто су ти избори такви да имају други круг и да би се у тај други круг требало квалификовати, тај императив је налагао сарадњу међу странкама, пошто су барем три коалиције, односно покрета ове политичке оријентације били на око пет-шест одсто гласова. Ове странке бисмо могли, веома условно, назвати левим. Не због тога што су у питању заиста леве странке, већ зато што ипак стоје лево од владајућих странака и националистичке опозиције. Левице која би била политичка и економска левица код нас практично нема. Покрет Левица Србије, у овом периоду од прошлих избора до данас, како се чини, није значајније повећао утицај на јавност.

Како је време пролазило, није се видело да опозиција повећава степен сарадње и да је свесна да би некако требало решити питање заједничког наступа на изборима. Један састанак у Покрету за преокрет, на који нису дошли представници Доста је било, практично је све што је урађено. У међувремену су се кандидовали ванстраначки кандидати Саша Јанковић и Вук Јеремић. Јанковић је добио подршку Демократске странке и Нове странке, али је задржао „грађански“ карактер кандидатуре. Слично је и са Јеремићем, који је отклонио питање примата између њега и Јанковића тако што је изјавио да ће Јанковићу, уколико прође у други круг, дати безусловну подршку, уз додатак да мисли да ће ипак он бити тај који ће ући у други круг. Будући да Јанковић и Јеремић „гађају“ доста различито бирачко тело, ове две паралелне кандидатуре нису изазвале посебно незадовољство у опозициoној јавности па се чинило да је много пробитачније трудити се око кампање, него губити време у решавању питања ко би од ова два кандидата требало да одустане у прилог оног другог.

Покрет Доста је било, који би ускоро требало да прерасте у странку, држао се по страни од ове својеврсне пре-кампање под изговором да не жели да открива своје карте, док се не изјасне и владајуће странке. Када се и то догодило, било је време да и они открију своју стратегију, пожурени, између осталог, и напуштањем троје посланика посланичког клуба Доста је било. Стратегија која је објављена изненадила је многе, готово једнако као кандидатура тренутног премијера, после више пута поновљене тврдње да се неће кандидовати за председника. Наиме, Доста је било тражи да се Јанковић или Јеремић договоре да један одустане – иако су ови већ кренули у кампању и захуктавају се – а ако то не учине, да ће Доста је било на оснивачкој скупштини странке представити свог – трећег – кандидата. У образложењима ове стратегије постало је јасно још и више: да Доста је било у спровођењу ове стратегије рачуна само на Јанковића и Јеремића, али не и на Демократску странку, с којом је Јанковић већ кренуо у кампању и одржао први велики митинг.

Иако у Доста је било тврде да све раде да би се на крају профилисао један кандидат, начин на који желе да постигну тај циљ указује да у ствари у овом покрету сматрају да се на председничким изборима сви кандидују да би промовисали своје страначке или личне интересе и да би, стога, и они могли да изаберу стратегију која је у њиховом интересу. Када не би било ове противречне логике, покрету Доста је било нико не би могао да оспори право да кандидује свог кандидата. Скоро да је извесно да се на тај начин не би дошло до заједничког кандидата опозиције, али, у начелу, никога не би требало спречавати да трчи председничку трку, јер пре саме трке не можемо знати шансе кандидата.

Питање укрупњавања опозиционих гласова мораће да реше сами бирачи, најпре у првом, а онда и у другом кругу, ако га буде. И њих нико не спречава да размишљају о изгледима кандидата за пласман у други круг, као и о својим фаворитима. У том послу треба бити опрезан, пошто су истраживања јавног мњења код нас високо манипулативна из простог разлога што не знамо које агенције раде за коју странку.

Све је, дакле, на бирачима, као што и треба да буде на изборима.

Уредник сајта ,,Двоглед“