Parlament na izbornom odmoru

Kao glas razuma zvučao je juče Čeda Jovanović, obraćajući se iz parlamenta javnosti povodom atmosfere u kojoj počinje kampanja za predsedničke izbore. Zbilja, treba li građanima narednih dana podeliti šlemove umesto izbornih programa predsedničkih kandidata?

Rat između vlasti i opozicije pogoduje i izbornim akterima i kreatorima kampanja jer usmerava pažnju javnosti na kandidate i uglavnom podiže izlaznost birača, ali takva politička strast, koja se koncentriše na satiranje konkurencije, nikakvo dobro ne čini društvu.

Ko što ni Maja Gojković ne čini dobro instituciji parlamenta time što sprečava predstavnike opozicije da skupštinsku govornicu koriste u izborne svrhe.

Naročito ne može sačuvati dostojanstvo skupštime načinom na koji je to učinila – formalno, prekinuvši sednicu i određujući neprimereno dugu pauzu od oko mesec i po dana, a praktično je privremeno raspustivši.

Pozivanje na prethodne slične slučajeve nije valjano opravdanje. Posebno ovlašno pominjanje nekih datuma. Naime, predsednički izbori su 2004. održani 13. i 27. juna, a u „Politici” smo, recimo 19. maja, u jeku izborne kampanje, imali izveštaj sa skupštinske sednice pod naslovom „O fašizmu, lopovluku i kilaži”.

Godine 2007. koja se takođe pominje kao slučaj kada je pravljena pauza u radu parlamenta, nije ni bilo predsedničkih izbora, a 2008. su bili opšti izbori, pa je skupština svakako bila raspuštena. Ali, šta god bilo u pitanju, loši postupci prethodnika, moraju prestati da budu izgovor za slično postupanje naslednika.

Ako se setimo uveravanja vlasti prilikom dva prethodna ciklusa vanrednih parlamentarnih izbora „da život u Srbiji neće stati” i da će se svi poslovi države obavljati bez smetnji i zastoja, sada se iz njenog postupka može zaključiti da u vreme predsedničkih izbora parlament mora da „umre”.

Ili možda treba da zaključimo da je najjači čovek u državi Aleksandar Vučić kadar da sačuva dostojanstvo Vlade Srbije trčeći predsedničku trku sa premijerske funkcije, a da Maja Gojković i ostalih 249 narodnih poslanika nisu u stanju da zaštiti dignitet najvišeg predstavničkog tela tokom najkraće moguće izborne kampanje.

Suština je u tome da je obaveza svih javnih funkcionera, naročito onih najviših, ako im je demokratija na srcu, da čuvaju dostojanstvo parlamenta.

A u konkretnom slučaju to nije učinila ni njegova predsednica, saopštavajući pre prekida sednice da ide u vladu radi konsultacija (znači, „na noge” premijeru), a nije se baš potrudio ni premijer, objavljujući u intervjuu jednom tabloidu datum predsedničkih izbora nekoliko sati pre nego Maja Gojković, u čijoj je to isključivoj nadležnosti.

Niko u Srbiji, naravno, nije toliko naivan da ne zna gde je prava vlast i da je marginalizovanje zakonodavne u korist izvršne vlasti davno započeto i u drugim zemljama zapadne demokratije, ali da bismo koliko-toliko uspešno funkcionisali kao društvo, forma mora da se poštuje, a institucije čuvaju.

Ili da bespogovorno prihvatimo da je jedna funkcionerka EU važnija od svih građana ove zemlje jer su poslanici spremni da se okupe zbog obraćanja Federike Mogerini, ali ne i zbog nekih zakona i odluka koje bi možda valjalo doneti u narednom periodu.

Treba li podsetiti, ta institucija se zove Narodna skupština Srbije. Od naroda je i pripada narodu, nijednom pojedincu.