Za mangupe živa zgoda

Niška Banja, topla voda, za mangupe živa zgoda. Ova pesma najlepše zvuči u izvođenju naše umetnice Olivere Katarine. I najbolje opisuje današnje stanje u srpskim banjama. Banjski mangupi su svoju delatnost odavno proširili daleko izvan Niša, pa je ova, pored poljoprivrede, najvažnija privredna grana dovedena na rub propasti.

Čak je i u samoj Niškoj Banji, nekada omiljenom mestu tri srpska kralja, od stare slave sada ostala samo „topla voda”. Ranije čuvena po svom elitizmu, Niška Banja je izgubila status banjskog mesta i postala obična niška opština.

Nemar, nebriga, nepoštenje lokalnih činovnika, dilovi s tajkunima. To je, u najkraćem, opis naših banja, uz svega nekoliko pozitivnih primera. Šta bi danas rekao baron Sigmund fon Herder koji je pre 180 godina po nalogu kneza Miloša istraživao neverovatne potencijale desetina srpskih lekovitih voda? Da li bi bio zapanjen činjenicom da mi sada, od čak 300 najkvalitetnijih termomineralnih izvora, koristimo manje od pet odsto ovog bogatstva, dok sve ostalo uglavnom otiče u Moravu. Zato ova reka, žila kucavica Srbije, zimi ne može da se zaledi od silnih termalnih voda koje pune njeno korito. Srpske banje su, međutim, već dugo na ledu.

Da li je Miloš napravio pogrešnu procenu kada je baronu Herderu, najpoznatijem geohemičaru Evrope, iz svoje lične kase isplatio 2.000 dukata za dobro obavljen posao jer je nemački naučnik dokazao ogromne turističke i lekovite potencijale tek oslobođene srpske kneževine? Uz to mu je darivao i zlatnu sablju optočenu dijamantima! Računao je knjaz, valjda, da je to mala cena za prirodne dragulje i bisere koje je ovaj Saksonac otkrio istražujući kvalitet naših voda u svojoj laboratoriji. Koliko su naredne generacije bile dostojne Miloševe mudrosti svedoči i podatak da je Srbima trebalo punih 18 decenija da s nemačkog prevedu baronov dnevnik, pravu riznicu podataka koje je Herder prikupio obilazeći naše krajeve. Danas direktori rehabilitacionih centara apeluju da skupština usvoji zakon o banjama, ali zaboravljamo da je Miloš pre skoro dva veka doneo najmoderniji zakonski akt, koji su potom prepisivale evropske države.

Obilazeći intenzivno srpske banje u poslednje vreme, video sam mnogo negativnih pojava i zloupotreba, uglavnom povezanih sa pokušajima da se pri(h)vatizuje narodno bogatstvo. Uočio sam nepisano pravilo koje se suviše često ponavlja da bi bilo slučajnost. Dok veliki hoteli i specijalne bolnice, nekada među najmodernijima u Evropi, sada trunu i propadaju, oko njih masovno niču privatni objekti znatno skromnijih kapaciteta i inferiorni u pogledu medicinske struke. Nagledao sam se novih privatnih hotela i apartmanskih naselja, izgrađenih praktično na samim izvorištima lekovitih voda – odnosno na mestima gde nikako ne bi smeli da se nalaze. Nijedna ozbiljna država ne dopušta da se prirodni i lekoviti faktor preda u vlasništvo privatnim investitorima, a kamoli strancima.

Očito, lokalni moćnici imaju jake argumente da ubede nadležne u opštinama da im malo progledaju kroz prste prilikom izdavanja dozvola i izrade urbanističkih planova. Pa neće valjda svet propasti zbog dva-tri hektara?! I tako, metar po metar, hektar po hektar, najvažnije lokacije, a sa njima i dragoceni prirodni faktor rastače se i prelazi u ruke privatnika koji osim želje za bogaćenjem i političkih veza, uglavnom nemaju šta drugo da ponude i ulože u razvoj banja.

Čak i uz najbolju volju teško je ispraviti ono što je decenijama upropašćavano. A to je nemoguće kada takve volje nema. Zato se spas još od početka prošle decenije traži u lakim i brzim rešenjima, poput privatizacije, odnosno rasprodaje banja, sa sve lekovitim izvorima. Kao potencijalni kupci često se pominju stranci, uglavnom iz arapskog sveta, ili iz nekih evropskih, pa čak i susednih država. Činjenica je da su Slovenci i Mađari bili sposobni da urede svoje banje po najvišim standardima. To pokazuje podatak da svake godine 100.000 Beograđana poseti neku od njihovih termi, dok srpske banje zaobilaze u širokom luku. Time ulazimo u začarani krug, banje postaju teret za državu i poreske obveznike i na kraju neće preostati ništa drugo nego da budu rasprodate.

Pritom se zaboravlja da su banje u Sloveniji i Mađarskoj, koje danas izgledaju kao da su čitav vek ispred srpskih, do uspeha došle ne tako davno i to isključivo zahvaljujući dobrom planu i podršci države. Sada je već čuven mađarski „Sečenji plan”. Nazvan po nacionalnom lideru i reformatoru iz 19. veka, grofu Ištvanu Sečenjiju, ovaj plan doveo je do toga da Mađarska za samo jednu deceniju, od 1990. do 2000, godišnji prihod od turizma uveća s jedne na 3,5 milijardi dolara. Mađari već uveliko realizuju plan „Sečenji 2”, želeći valjda da dostignu po prihodima turističku velesilu Austriju, koja svake godine ubire 30 milijardi evra.

Prema procenama vodećeg srpskog balneoklimatologa, profesora Tomislava Jovanovića, Srbija bi takođe u relativno kratkom roku, uz dobar plan, domaćinsko poslovanje i mnogo rada, mogla sadašnju milijardu evra godišnjeg prihoda da udesetostruči. A plan, koji bismo po ugledu na Mađare mogli da nazovemo „Milošev”, u suštini je veoma jednostavan – ulagati u razvoj objekata i infrastrukture 50 postojećih srpskih banja, koje bi se oslanjale na proizvodnju zdrave hrane i radnu snagu iz okolnih sela. Ako bi se godišnje obnovile samo po dve banje, što za državu ne bi bio preveliki izdatak, za deceniju ili dve Srbija bi ličila, ako ne na Austriju, onda bar na Mađarsku. Tada bi privatni investitori bili veoma zainteresovani da ulažu u ugostiteljske i zabavne sadržaje i ostvaruju profit, a sve bi se vraćalo državi kroz poreske prihode i desetine hiljada novih radnih mesta.

Nemar i korupcija koji su zahvatili sve oblasti društva ne leče se sumpornom vodom i lekovitim blatom, već tvrdom silom zakona i mazanjem katranom i perjem. Dok u političkom vrhu ne sazri svest da u sprovođenju reda i zakona moraju da pođu najpre od mangupa u svojim redovima, stalno ćemo se pitati i preispitivati gde smo pogrešili. Sigurno da neće odmah poteći med i mleko, niti će nam život postati banja, ali je za Srbiju to jedini put ka ozdravljenju.