За мангупе жива згода

Нишка Бања, топла вода, за мангупе жива згода. Ова песма најлепше звучи у извођењу наше уметнице Оливере Катарине. И најбоље описује данашње стање у српским бањама. Бањски мангупи су своју делатност одавно проширили далеко изван Ниша, па је ова, поред пољопривреде, најважнија привредна грана доведена на руб пропасти.

Чак је и у самој Нишкој Бањи, некада омиљеном месту три српска краља, од старе славе сада остала само „топла вода”. Раније чувена по свом елитизму, Нишка Бања је изгубила статус бањског места и постала обична нишка општина.

Немар, небрига, непоштење локалних чиновника, дилови с тајкунима. То је, у најкраћем, опис наших бања, уз свега неколико позитивних примера. Шта би данас рекао барон Сигмунд фон Хердер који је пре 180 година по налогу кнеза Милоша истраживао невероватне потенцијале десетина српских лековитих вода? Да ли би био запањен чињеницом да ми сада, од чак 300 најквалитетнијих термоминералних извора, користимо мање од пет одсто овог богатства, док све остало углавном отиче у Мораву. Зато ова река, жила куцавица Србије, зими не може да се заледи од силних термалних вода које пуне њено корито. Српске бање су, међутим, већ дуго на леду.

Да ли је Милош направио погрешну процену када је барону Хердеру, најпознатијем геохемичару Европе, из своје личне касе исплатио 2.000 дуката за добро обављен посао јер је немачки научник доказао огромне туристичке и лековите потенцијале тек ослобођене српске кнежевине? Уз то му је даривао и златну сабљу опточену дијамантима! Рачунао је књаз, ваљда, да је то мала цена за природне драгуље и бисере које је овај Саксонац открио истражујући квалитет наших вода у својој лабораторији. Колико су наредне генерације биле достојне Милошеве мудрости сведочи и податак да је Србима требало пуних 18 деценија да с немачког преведу баронов дневник, праву ризницу података које је Хердер прикупио обилазећи наше крајеве. Данас директори рехабилитационих центара апелују да скупштина усвоји закон о бањама, али заборављамо да је Милош пре скоро два века донео најмодернији законски акт, који су потом преписивале европске државе.

Обилазећи интензивно српске бање у последње време, видео сам много негативних појава и злоупотреба, углавном повезаних са покушајима да се при(х)ватизује народно богатство. Уочио сам неписано правило које се сувише често понавља да би било случајност. Док велики хотели и специјалне болнице, некада међу најмодернијима у Европи, сада труну и пропадају, око њих масовно ничу приватни објекти знатно скромнијих капацитета и инфериорни у погледу медицинске струке. Нагледао сам се нових приватних хотела и апартманских насеља, изграђених практично на самим извориштима лековитих вода – односно на местима где никако не би смели да се налазе. Ниједна озбиљна држава не допушта да се природни и лековити фактор преда у власништво приватним инвеститорима, а камоли странцима.

Очито, локални моћници имају јаке аргументе да убеде надлежне у општинама да им мало прогледају кроз прсте приликом издавања дозвола и израде урбанистичких планова. Па неће ваљда свет пропасти због два-три хектара?! И тако, метар по метар, хектар по хектар, најважније локације, а са њима и драгоцени природни фактор растаче се и прелази у руке приватника који осим жеље за богаћењем и политичких веза, углавном немају шта друго да понуде и уложе у развој бања.

Чак и уз најбољу вољу тешко је исправити оно што је деценијама упропашћавано. А то је немогуће када такве воље нема. Зато се спас још од почетка прошле деценије тражи у лаким и брзим решењима, попут приватизације, односно распродаје бања, са све лековитим изворима. Као потенцијални купци често се помињу странци, углавном из арапског света, или из неких европских, па чак и суседних држава. Чињеница је да су Словенци и Мађари били способни да уреде своје бање по највишим стандардима. То показује податак да сваке године 100.000 Београђана посети неку од њихових терми, док српске бање заобилазе у широком луку. Тиме улазимо у зачарани круг, бање постају терет за државу и пореске обвезнике и на крају неће преостати ништа друго него да буду распродате.

Притом се заборавља да су бање у Словенији и Мађарској, које данас изгледају као да су читав век испред српских, до успеха дошле не тако давно и то искључиво захваљујући добром плану и подршци државе. Сада је већ чувен мађарски „Сечењи план”. Назван по националном лидеру и реформатору из 19. века, грофу Иштвану Сечењију, овај план довео је до тога да Мађарска за само једну деценију, од 1990. до 2000, годишњи приход од туризма увећа с једне на 3,5 милијарди долара. Мађари већ увелико реализују план „Сечењи 2”, желећи ваљда да достигну по приходима туристичку велесилу Аустрију, која сваке године убире 30 милијарди евра.

Према проценама водећег српског балнеоклиматолога, професора Томислава Јовановића, Србија би такође у релативно кратком року, уз добар план, домаћинско пословање и много рада, могла садашњу милијарду евра годишњег прихода да удесетостручи. А план, који бисмо по угледу на Мађаре могли да назовемо „Милошев”, у суштини је веома једноставан – улагати у развој објеката и инфраструктуре 50 постојећих српских бања, које би се ослањале на производњу здраве хране и радну снагу из околних села. Ако би се годишње обновиле само по две бање, што за државу не би био превелики издатак, за деценију или две Србија би личила, ако не на Аустрију, онда бар на Мађарску. Тада би приватни инвеститори били веома заинтересовани да улажу у угоститељске и забавне садржаје и остварују профит, а све би се враћало држави кроз пореске приходе и десетине хиљада нових радних места.

Немар и корупција који су захватили све области друштва не лече се сумпорном водом и лековитим блатом, већ тврдом силом закона и мазањем катраном и перјем. Док у политичком врху не сазри свест да у спровођењу реда и закона морају да пођу најпре од мангупа у својим редовима, стално ћемо се питати и преиспитивати где смо погрешили. Сигурно да неће одмах потећи мед и млеко, нити ће нам живот постати бања, али је за Србију то једини пут ка оздрављењу.