Vinska opozicija i koalicija

Solun – Selo Rogljevo nadomak Negotina ima čudne ljude, svako ima svoju filozofiju, kaže pravo u „u brk“ kamere žitelj ovog mesta, simpatični protagonista dugometražnog dokumentarnog filma „Obećanje“ reditelja Željka Mirkovića i autora Dušana Gajića. Pod oznakom „Zemlja porekla: Srbija“, ovo je jedan od četiri srpska filma dostupna kupcima i brojnim selektorima festivala u okviru koprodukcijskog marketa na, pre neki dan započetom, 19. Solunskom festivalu dokumentarnog filma – Slike 21. veka.

 Pred potencijalnim kupcima je još jedan vrlo dobar Mirkovićev dokumentarac. Živopisna priča o neobičnom poduhvatu francuske porodice koja se nastanila u Rogljevu kako bi zajedno sa ono malo preostalih meštana proizvodila organsko vino za međunarodno tržište.

 Zvučalo bi ovo kao prava moderna srpska bajka da dolazak stranaca u uspavano i gotovo zaboravljeno Rogljevo nije izazvalo podelu na „koaliciju“ i „opoziciju“. Kod nekih meštana probudila se nada, kod drugih – veliki otpor i nepoverenje. A i šta imaju ti Francuzi da se prave sveznajućim kada su se još početkom dvadesetog veka rogljevska vina prodavala u Parizu, Londonu, Bordou. Doduše, jedan vek kasnije, čitav kraj je siromašan i napušten, u stare vinske podrume naselila se memla i paučina, a u centru sela sve je više oblepljenih umrlica.

 Dolazak i ostanak Sirila Bonziroa i njegove supruge Estel, vinara iz francuske Burgundije, u Negotinsku krajinu, ravno je čudu. Njihov entuzijazam širi optimizam i dobar glas o „najboljem vinskom regionu na Balkanu, a možda i u Evropi“, a težak i uporan rad koji donosi prve rezultate, fascinira. Njihova vina „Obećanje“, „Istina“, „Poema“, proizvedena u Rogljevu, nalaze se na meniju čuvenih restorana u Parizu i Tokiju. Skenirajući svakodnevicu francuskog para i samih meštana Rogljeva, Mirkovićev i Gajićev film na površinu iznosi i sukob mentaliteta i predrasuda i otvara pitanja o tome kako vidimo sebe i spoljni svet, a kako nas vide drugi.

 Film „Obećanje“ je već osvojio nagrade za najbolji dokumentarni film na Međunarodnom festivalu u Oregonu (SAD) i na Mediteranskom festivalu u Italiji. Zahvaljujući internetskoj komunikaciji sa Željkom Mirkovićem, koji već neko vreme u Americi kao profesor predaje u školi filma i digitalnih medija, za „Politiku“ je potvrđeno da će „Obećanje“ danas imati i svečanu premijeru u Vašingtonu, a 18. marta i u Njujorku...

 I dok se u Rogljevu, na istoku, proizvodi odlično vino, u Pranjanima, u srcu Srbije, proizvodi se rakija. Kažu meštani, ali i svi učesnici čuvene rakijske olimpijade u ovom selu, da je najbolja na svetu. U švajcarsko-srpskom filmu „Rakijada“ Nikole Ilića, zabeleženo je da žitelji Pranjana osim rakije, neguju još jedan mit. Mit o tome da su bili rodonačelnici prve gerile (četničke) u okupiranoj Evropi tokom Drugog svetskog rata. Neguju i istorijsku činjenicu da je u Pranjanima 1944. izvedena čuvena operacija „Vazdušni most“ (na zapadu poznata kao operacija „Halyard“), opsežna evakuacija oborenih savezničkih pilota u Jugoslaviji, koja je izvedena od strane avijacije SAD, u saradnji sa Jugoslovenskom vojskom u Otadžbini...

 U drugu vrstu istorije uranjaju srpski dokumentarci „Radiovision“ Miloša Tomića, Jelene Milunović, Igora Simića i Gregora Zupanca, kao i „Druga linija“ Nenada Miloševića, koji su takođe dostupni na solunskoj „filmskoj pijaci“. „Radiovision“ kao neobični animirani dokumentarac koji neštedimice donosi životne priče pohranjene u jednoj od najstarijih javnih radio-stanica u Evropi, u Radio Beogradu. Reč je o životnim pričama naših najvećih pisaca, umetnika, intelektualnih umova, poput Isidore Sekulić, Ive Andrića, Borislava Pekića, Mirka Kovača, Desanke Maksimović, Radivoja Kašanina, Rahele Ferari – tonski zauvek zapisanih...

 Dokumentarni Miloševićev film „Druga linija“ (nagrađen na Beldoksu) pre svega je impresivan, desetogodišnji istraživački poduhvat koji je doveo do detaljnog uvida u neoavangardnu kulturnu i umetničku scenu s kraja šezdesetih i tokom sedamdesetih godina prošlog veka u Novom Sadu. Ova scena, u to vreme zabranjivana, bunkerisana, osuđivana, gušena i danas je ostala marginalizovana, nepoznata novim generacijama. Uz veliku autorsku odgovornost, uz upotrebu arhivskih materijala i svedočanstava aktera, Nenad Milošević na izvestan način ispravlja ovu nepravdu i nudi gledaocu detaljan uvid u neoavangardnu umetnost nekadašnje progresivne novosadske scene.