POREKLO KARCINOMA

Najtrezvenija odluka oko izgradnje auto puta Horgoš–Požega bila je da se svečani početak radova pomeri sa 1. na 2. april, kako ne bi neko pomislio da je reč o prvoaprilskoj sprdnji. Naravno, ako uopšte bude svečanosti povodom prve autoputaške lopate ili čega već.

U trenutku kad ovaj tekst nastaje autor ne zna odluku Vlade Srbije. No, za prirodu ovog teksta to i nije toliko bitno. Počela gradnja ili ne, bio ugovor poništen ili tek odložen, čak i ako se dogodi nešto peto, o čemu je čitalac već obavešten, ono što se događalo oko autoputa svedoči o tome da su i tužni povodi dobri za vesela prepucavanja ovih što očekuju da ih narod podrži 11. maja.

Jedno je sasvim izvesno: kao u onoj priči o tamnom vilajetu, kajaće se i onaj ko uzme i onaj ko ne uzme. Koncesionar se, mimo ugovora, pojavio s krnjim garancijama i predložio je, dobronamerno rečeno, srednje rešenje – da garantuje svojim parama za radove u ovoj godini, a posle šta bude.

Da je Velja Ilić tako gradio svoje domaćinstvo u Čačku, ne bi se sada hvalio njime. Ali, šta je tu je... Postoji pisani tračak nade da bi „Dojče banka” do kraja godine obezbedila garanciju za ceo poduhvat, ali sumnja je opravdana, jer kad nije do sada to učinila kakve su garancije da će uraditi to u budućnosti.

Ozbiljni poslovi ne rade se na reč, ni među braćom. Kada je srpski „Telekom” kupovao mobilnu telefoniju u Republici Srpskoj, prvo je obezbedio bankarsku garanciju za onih 700 i kusur miliona evra. Ako oni u Banjaluci nisu nama iz Beograda verovali na „platiću, majke mi” što bi mi verovali „Alpini”, „Poru” i „Dojče banci?”

S druge strane, Srbiji je potreban posao vredan preko tri milijarde evra, koji će da zaposli ljude, prateću industriju i unapredi katastrofalno lošu infrastrukturu. Odlaganje radova lošije je za Srbiju nego za izborni rejting onih koji su ugovarali koncesiju.

A oni se sada uzajamno optužuju zbog ovog projekta.

Kao, jedni bi da grade bez obzira na ishod posla, jer im izgleda da bi to moglo da opredeli glasače za njih, kao što je Slobodan Milošević jedno tri puta otvarao autoput Horgoš–Beograd, takođe u veri da mu to puni glasačku kutiju.

A drugi, tvrde prvi, koji kao insistiraju na ugovorenim garancijama, miniraju početak radova sve u veri da će to kompromitovati njihove političke protivnike. Velimir Ilić optužuje. Po njemu, za sve je kriv Božidar Đelić. „U celu priču upetljao se kao karcinom”, kaže ministar za potpredsednika vlade, istina „tehničke vlade”, vlade koja se raspala, ali, samo da podsetimo, koja zbog toga nije oslobođena ustavne, zakonske i moralne obaveze da bude odgovorna prema građanima.

„Đeliću neće poći za rukom da radove pomeri za dva meseca, odnosno dok ne prođu izbori”, tvrdi Ilić, a čitalac, za razliku od mene, već zna da li se ostvarila ova ministrova prognoza koja potvrđuje tezu da, barem u njegovoj glavi, nije spor oko puta već oko izbora.

Tako se ozbiljna rasprava o ,„kontroli štete”, koja je nastala zbog neispunjavanja ugovornih obaveza koncesionara, pretvara ovde u predizbornu svađu, kao da Ilić i njegovi grade autoput zbog pobede na izborima, a ne zbog autoputa, a ovi drugi „razgrađuju” autoput ne zbog nesolidnosti koncesionara nego da bi „narodnjacima” pomrsili konce.

Ovi iz „Alpine” i „Pora” u ovoj priči deluju kao jedini ozbiljni ljudi. Oni bi da grade i da počnu da naplaćuju putarinu, te da tako dobrim delom od naših para finansiraju ovaj koncesioni poduhvat. A mi tek treba da vidimo šta će biti na kraju tog puta, a kraj se ne vidi bilo kakva odluka vlade da je doneta juče, kao što se kraj puta neće videti ni 11. maja kada se zatvore biračka mesta.

Ovde je reč o tome da se čitava logika državnog aparata mora promeniti i o tome da mora doći vreme kada će političke elite služiti državnom aparatu, a ne da bude obrnuto. Inače će da nas vozaju, neprestano.

Glavni urednik nedeljnika „Vreme”