ПОРЕКЛО КАРЦИНОМА

Најтрезвенија одлука око изградње ауто пута Хоргош–Пожега била је да се свечани почетак радова помери са 1. на 2. април, како не би неко помислио да је реч о првоаприлској спрдњи. Наравно, ако уопште буде свечаности поводом прве аутопуташке лопате или чега већ.

У тренутку кад овај текст настаје аутор не зна одлуку Владе Србије. Но, за природу овог текста то и није толико битно. Почела градња или не, био уговор поништен или тек одложен, чак и ако се догоди нешто пето, о чему је читалац већ обавештен, оно што се догађало око аутопута сведочи о томе да су и тужни поводи добри за весела препуцавања ових што очекују да их народ подржи 11. маја.

Једно је сасвим извесно: као у оној причи о тамном вилајету, кајаће се и онај ко узме и онај ко не узме. Концесионар се, мимо уговора, појавио с крњим гаранцијама и предложио је, добронамерно речено, средње решење – да гарантује својим парама за радове у овој години, а после шта буде.

Да је Веља Илић тако градио своје домаћинство у Чачку, не би се сада хвалио њиме. Али, шта је ту је... Постоји писани трачак наде да би „Дојче банка” до краја године обезбедила гаранцију за цео подухват, али сумња је оправдана, јер кад није до сада то учинила какве су гаранције да ће урадити то у будућности.

Озбиљни послови не раде се на реч, ни међу браћом. Када је српски „Телеком” куповао мобилну телефонију у Републици Српској, прво је обезбедио банкарску гаранцију за оних 700 и кусур милиона евра. Ако они у Бањалуци нису нама из Београда веровали на „платићу, мајке ми” што би ми веровали „Алпини”, „Пору” и „Дојче банци?”

С друге стране, Србији је потребан посао вредан преко три милијарде евра, који ће да запосли људе, пратећу индустрију и унапреди катастрофално лошу инфраструктуру. Одлагање радова лошије је за Србију него за изборни рејтинг оних који су уговарали концесију.

А они се сада узајамно оптужују због овог пројекта.

Као, једни би да граде без обзира на исход посла, јер им изгледа да би то могло да определи гласаче за њих, као што је Слободан Милошевић једно три пута отварао аутопут Хоргош–Београд, такође у вери да му то пуни гласачку кутију.

А други, тврде први, који као инсистирају на уговореним гаранцијама, минирају почетак радова све у вери да ће то компромитовати њихове политичке противнике. Велимир Илић оптужује. По њему, за све је крив Божидар Ђелић. „У целу причу упетљао се као карцином”, каже министар за потпредседника владе, истина „техничке владе”, владе која се распала, али, само да подсетимо, која због тога није ослобођена уставне, законске и моралне обавезе да буде одговорна према грађанима.

„Ђелићу неће поћи за руком да радове помери за два месеца, односно док не прођу избори”, тврди Илић, а читалац, за разлику од мене, већ зна да ли се остварила ова министрова прогноза која потврђује тезу да, барем у његовој глави, није спор око пута већ око избора.

Тако се озбиљна расправа о ,„контроли штете”, која је настала због неиспуњавања уговорних обавеза концесионара, претвара овде у предизборну свађу, као да Илић и његови граде аутопут због победе на изборима, а не због аутопута, а ови други „разграђују” аутопут не због несолидности концесионара него да би „народњацима” помрсили конце.

Ови из „Алпине” и „Пора” у овој причи делују као једини озбиљни људи. Они би да граде и да почну да наплаћују путарину, те да тако добрим делом од наших пара финансирају овај концесиони подухват. А ми тек треба да видимо шта ће бити на крају тог пута, а крај се не види било каква одлука владе да је донета јуче, као што се крај пута неће видети ни 11. маја када се затворе бирачка места.

Овде је реч о томе да се читава логика државног апарата мора променити и о томе да мора доћи време када ће политичке елите служити државном апарату, а не да буде обрнуто. Иначе ће да нас возају, непрестано.

Главни уредник недељника „Време”