​Duge godine opasnog življenja

Solun – Muk za omanjim stolom u kafeteriji pored dvorane „Pavlos Zanas” u kompleksu Olimpion na Aristotelovom trgu u Solunu. Sa grčkim, libanskim, francuskim i švedskim kolegom delim za tim stolom tešku tišinu. Ujedinjeni smo u njoj, nesposobni da progovorimo posle svih onih pokretnih slika 21. veka što smo ih u poslednjih nekoliko sati gledali na velikom ekranu. Posle filmskih svedočanstava ogromne ljudske tragedije, razaranja, rastakanja civilizacijskih tekovina i plemenitih ideja, nestanka saosećanja za tuđu muku i bol. Posle tih snažnih dokumentarističkih zapisa nad glavama nam je neprestano visilo pitanje: „Ako ovako izgledaju prvih sedamnaest godina novog veka, kakav li će mu tek biti kraj?”.

Jedan od viđenih dokumentarnih filmova zbog kojih se ovakvo pitanje nametnulo bez sumnje je „Šingale, gde si?” Angelosa Ralisa, tragična istinita priča o sudbini Jazida, omalenog naroda iz oblasti Sindžara u Iraku, nad kojim su snage takozvane Islamske države (Isis) 2014. godine izvršile genocid i kidnapovale više od tri hiljade žena, pretvorivši ih u seksualne robinje za prodaju i preprodaju.

Grčki autor Ralis u fokusu filma ima Havinda, oca jazidske porodice izbegle u planinske predele napuštenog turskog rudnika negde na tromeđi Turske, Sirije i Iraka i njegovu divovsku borbu za otkup slobode svoje otete ćerke preko dugačkog lanca posrednika. Njegova borba svodi se na beskonačno telefoniranje mobilnim telefonom, njegov gradić Šingal sravnjen je sa zemljom, potencijalnih pomagača tamo više nema. Kroz oči ovog starca, tri tinejdžera i preostalih žena u ovoj izbegličkoj porodici, filmski autor kao na dlanu prikazuje i sva opterećenja i dileme Jazida kao prognane verske manjine, ali i razarajuću bol otete žene koja plan za bekstvo od prisilnog „muža” može da prihvati jedino ukoliko bi uspela da sa sobom odvede i decu koju mu je neželjeno rodila...

O tragičnom položaju žena kazuje i veoma kompleksno postavljen i zaokružen dugometražni dokumentarni film „Zatvorske sestre” Nime Sarvestanija (Iranca koji već duže živi u Švedskoj). Ovo je svojevrsni nastavak njegovog, nagradom „Emi” nagrađenog, filma „Nema burke iza rešetaka” zahvaljujući kojem su gledaoci pre pet godina mogli da iskuse kako je to biti u zatvoru za žene u posttalibanskoj eri u Avganistanu.

U „Zatvorskim sestrama” Sarvestani nas ponovo suočava sa Sarom i Nadžibeh, junakinjama prethodnog filma, čijim mukama nije kraj ni posle puštanja iz zatvora (upravo zahvaljujući filmu o njima) u kojem su izdržavale kaznu zbog bekstva od prisilne udaje. Sara beži za Švedsku kako je ne bi ubio ujak da bi spasio svoju čast i čast preostale porodice. Nadžibeh je nestala, a proneo se glas da su je žitelji sela zajedno sa njenom porodicom kamenovali do smrti.

Potraga za istinom o Nadžibehinoj sudbini angažuje i Saru i samog autora koji se čak kretao i lavirintima poluistina uzduž i popreko Kabula i samog Avganistana, svedočeći svojom kamerom kako je i u 21. veku ova zemlja još uvek pakleno okruženje za žene. Naročito za one koje se opiru teokratskom patrijarhatu. Na drugom tasu vage je Sara, istraumatizovana figura iza koje su godine i godine gorkih iskustava, a pred njom zbunjujuća sloboda švedskog društva. Nad svim tim je Nima Sarvestani, duboko predan istraživanju, neumoran u snalaženju da se dokopa istine i superioran kao reditelj ovog zahtevnog filma.

I film „Čija zemlja?” mladog egipatskog autora Mohameda Sijama u nizu je onih potresnih dela posle kojih se, od proživljenih utisaka, duže ćuti. Sijam je uradio nešto neobično. Posle mnogo filmova na sličnu temu – o revoluciji i revolucionarima od takozvanog egipatskog proleća 2011. do svrgavanja predsednika Morsija tri godine kasnije – „Čija zemlja?” je prvi film iz vizure egipatskih policajaca.

Kroz interakciju reditelj – policajac, protagonista nazvan Abu X koji je svedok nasilja i brutalnosti svojih nadređenih prema civilima neposredno posle revolucije, otkrivaju se načini na koje su egipatske snage bezbednosti zloupotrebljavale svoju ulogu u društvu i otvaraju se pitanja krivice i morala. Osvetljavaju se beznađe, strah i konfuzija u džungli uma, ali i u sveukupnom postrevolucionarnom Egiptu ovih dana...

Kao neka vrsta filmske protivteže bojama mraka još uvek mladog 21. veka stoji jedno urugvajsko sećanje na ništa manje tragičan 20. vek. Urugvajska autorka Paz Enčin u svom majstorski režiranom filmu „Vežbe sećanja” provodi gledaoca kroz godine življenja pod diktaturom urugvajskog predsednika Alfreda Stresnera koja je trajala 35 godina (od 1954. do 1989).

Kroz vežbe sećanja troje dece tragično skončanog političkog Stresnerovog protivnika Agustina Goiburua Himenesa (nestao je 1976. u Argentini u kojoj je živeo u izgnanstvu, pa ubijen u „Operaciji Kondor”), autorka zapravo priča priču o sudbini cele zemlje i decenijama opasnog življenja. I sve to uz snažnu, vizuelno poetsku fotografiju koja ostavlja bez daha.