Francuska traži svog Obamu

Iako je nastala uz nekoliko krigli piva, peticija da Barak Obama postane predsednik Francuske, osim što služi da nasmeje, ukazuje na to u kakvoj atmosferi Francuzi dočekuju verovatno najznačajnije izbore u poslednjih nekoliko decenija.

Ondašnja istraživanja javnog mnjenja kažu da je među biračima prilično raširena nesklonost prema svim glavnim kandidatima za šefa države.

Da su glasači, generalno, siti političara koji su bez obzira na opredeljenje pohađali iste elitne škole, a koje večito gledaju kako se vraćaju na političku scenu.

Ako se uz skandale i spletke koji prate favorite, njihov narušen kredibilitet, afere o novčanim proneverama, ruskom i američkom uplitanju u kampanje, u obzir uzme i dilema o tome šta bi moglo da se dogodi ako pobedi radikalna desnica, ne čudi da bi Francuzi najsrećniji bili da vide potpuno novo lice – nalik Obaminom.

A da li Francuzi imaju svog Obamu?

Naime, dobar deo biračkog tela smatra da će u aprilu i maju birati između najgorih kandidata u poslednjih nekoliko decenija.

Nije ni da su prethodni predsednici imali Obaminu harizmu i njegovu popularnost, da ih nisu pratili skandali, ali ako je verovati anketama, Francuzi ne pamte kada su bili ovako očajni.

Na internet stranici gde potpisuju peticiju „Obamu za predsednika”, traže „okean promena u upravljanju zemljom” koje može obezbediti samo neko ko je, poput bivšeg američkog predsednika, ugledan i iskusan političar. Ali, oni ni u jednom potencijalnom vođi ne vide toliko harizmatičnog čoveka koji može ujediniti narod – a da nije do grla u aferama.

Zbog toga su neraspoloženi, o čemu svedoči ne samo duhovita peticija već i analize koje je uradio Ipsos, iz kojih se vidi da je glasače obuzeo takozvani francuski paradoks.

Ipsos je, piše „Blumberg”, ispitivanjima javnog mnjenja zaključio da su građani skeptični u pogledu budućnosti svoje zemlje, ali su optimisti što se tiče lične situacije i života svojih porodica. Oni misle da Francuska ide u pogrešnom smeru, ne veruju institucijama Evropske unije, ali ne žele da, poput Ostrvljana, napuste blok.

Francuska je od recesije 2009. godine nadoknadila gubitke više od Italije i Španije, ali slabije u odnosu na Nemačku i Ujedinjeno Kraljevstvo. Iako raste nezaposlenost, opet su u boljem položaju od mnogih evropskih zemalja.

S druge strane, Francuzi nose najveći poreski teret, ali njihovo stanovništvo uživa jedan od najvelikodušnijih sistema socijalne zaštite u svetu, trošeći čak 31 odsto bruto domaćeg proizvoda na medicinsku negu i osiguranje u slučaju nezaposlenosti.

Stoga su, zaključuje Ipsos, Francuzi zadovoljni svojim životom više od evropskih suseda.

Kojem od političara željnih da naslede Fransoa Olanda u prilog ide ovakva situacija?

Znajući kakvo je narodno raspoloženje, svi vodeći kandidati u izbornoj trci ističu privredni rast, otvaranje novih radnih mesta, smanjenje poreza, neophodnost da se evropske institucije reformišu i odlučnost da zadrže socijalne povlastice.

Ali, „francuski paradoks” neće se pretočiti u biračku kutiju punu glasova za Marin le Pen jer, piše „Blumberg”, u ubedljivoj većini su oni koji žele da ostanu u EU. Liderka Nacionalnog fronta, koja narodu obećava fregzit ako postane predsednica, uživa podršku koja će je, procene su, odvesti u drugi krug izbora, gde je čeka ubedljiv poraz. Ali od koga?

Mesecima unazad sondaže su tvrdile da će ekstremna desničarka osvojiti aprilski krug, dok su se menjali protivnici koji će joj izaći na crtu u maju.

Ipak, socijalisti nisu u igri jer, koliko je njenom Nacionalnom frontu vlast nikada bliže, toliko je socijalistima daleko. Njihovom kandidatu Benoa Amonu prognozira se poražavajuće peto mesto u prvom krugu. Socijalisti od predsedničke pobede Fransoa Miterana do istorijskog kraha popularnosti Fransoa Olanda nisu imali manje popularnog predstavnika. Štaviše, zbog raskola u partiji dobar deo socijalista planira da svoju podršku prelije Emanuelu Makronu pošto računaju da on ima daleko veće šanse da porazi radikalne zamisli Marin le Pen.

Pre nego što će ga opkoliti afere, razotkrivajući ga kao „elitističkog licemera”, sve oči bile su usmerene na umerenog desničara Fransoa Fijona. Od kada mu kandidaturu kompromituje skandal za skandalom – od toga da je deci i ženi za poslove koje nisu radili obezbedio plate iz državnog budžeta, do toga da je pre tri godine od svog prijatelja milionera, za kojeg je takođe radila Fijonova žena, dobio 53.000 dolara – bivši poslanik, ministar i premijer bori se da stane na put pogubnom padu popularnosti.

Bilo je predloga da, kako bi izbegli fijasko, ustupi mesto Alenu Žipeu, ali je pre neki dan rukovodstvo republikanske stranke ipak odlučilo da Fijon nastavi borbu koju kritičari zovu „mrtvom trkom”.

Trenutno je Makron jedini kandidat kojem raste popularnost dok propagira evrointegracije. Do pre nekoliko dana pobeda u prvom krugu prognozirana je Le Penovoj, koju bi u drugom Makron trebalo da pobedi osvajajući oko 60 odsto glasova.

Najsvežiji anketni uzorci, ako se na njih može osloniti posle bregzita, prvi put ovom bivšem investicionom bankaru i ministru ekonomije prognoziraju pobedu i u prvom izbornom krugu.

Veruje se da Makron iza sebe ostavlja takmace jer, za sada, jedini nije opkoljen skandalima, dok je, osim što je optužuju da iz Moskve i sa Bliskog istoka dobija novac, Le Penova opet u centru pažnje jer joj je Evropski parlament ukinuo imunitet.

Kako se raspoloženje javnosti menja u zavisnosti od toga koji je pretendent na presto u centru afere, ne bi čudno bilo da se Fijon uzdigne zahvaljujući glasačima koji će ga podržati „u inat protivnicima koji su se urotili da ga potope izmišljenim aferama”, a da Makrona osujete naslovnice o Amerikancima koji ga podupiru dolarima.

Iako je i on doživljavao neprijatnosti, istina manje bitne za kampanju – nedavno su ga gađali jajima – Makron za sada napreduje zahvaljujući i onome što nije. Niti je levičar ili desničar, nestranački je kandidat i za sada „neokaljan”.