Француска тражи свог Обаму

Иако је настала уз неколико кригли пива, петиција да Барак Обама постане председник Француске, осим што служи да насмеје, указује на то у каквој атмосфери Французи дочекују вероватно најзначајније изборе у последњих неколико деценија.

Ондашња истраживања јавног мњења кажу да је међу бирачима прилично раширена несклоност према свим главним кандидатима за шефа државе.

Да су гласачи, генерално, сити политичара који су без обзира на опредељење похађали исте елитне школе, а које вечито гледају како се враћају на политичку сцену.

Ако се уз скандале и сплетке који прате фаворите, њихов нарушен кредибилитет, афере о новчаним проневерама, руском и америчком уплитању у кампање, у обзир узме и дилема о томе шта би могло да се догоди ако победи радикална десница, не чуди да би Французи најсрећнији били да виде потпуно ново лице – налик Обамином.

А да ли Французи имају свог Обаму?

Наиме, добар део бирачког тела сматра да ће у априлу и мају бирати између најгорих кандидата у последњих неколико деценија.

Није ни да су претходни председници имали Обамину харизму и његову популарност, да их нису пратили скандали, али ако је веровати анкетама, Французи не памте када су били овако очајни.

На интернет страници где потписују петицију „Обаму за председника”, траже „океан промена у управљању земљом” које може обезбедити само неко ко је, попут бившег америчког председника, угледан и искусан политичар. Али, они ни у једном потенцијалном вођи не виде толико харизматичног човека који може ујединити народ – а да није до грла у аферама.

Због тога су нерасположени, о чему сведочи не само духовита петиција већ и анализе које је урадио Ипсос, из којих се види да је гласаче обузео такозвани француски парадокс.

Ипсос је, пише „Блумберг”, испитивањима јавног мњења закључио да су грађани скептични у погледу будућности своје земље, али су оптимисти што се тиче личне ситуације и живота својих породица. Они мисле да Француска иде у погрешном смеру, не верују институцијама Европске уније, али не желе да, попут Острвљана, напусте блок.

Француска је од рецесије 2009. године надокнадила губитке више од Италије и Шпаније, али слабије у односу на Немачку и Уједињено Краљевство. Иако расте незапосленост, опет су у бољем положају од многих европских земаља.

С друге стране, Французи носе највећи порески терет, али њихово становништво ужива један од највеликодушнијих система социјалне заштите у свету, трошећи чак 31 одсто бруто домаћег производа на медицинску негу и осигурање у случају незапослености.

Стога су, закључује Ипсос, Французи задовољни својим животом више од европских суседа.

Којем од политичара жељних да наследе Франсоа Оланда у прилог иде оваква ситуација?

Знајући какво је народно расположење, сви водећи кандидати у изборној трци истичу привредни раст, отварање нових радних места, смањење пореза, неопходност да се европске институције реформишу и одлучност да задрже социјалне повластице.

Али, „француски парадокс” неће се преточити у бирачку кутију пуну гласова за Марин ле Пен јер, пише „Блумберг”, у убедљивој већини су они који желе да остану у ЕУ. Лидерка Националног фронта, која народу обећава фрегзит ако постане председница, ужива подршку која ће је, процене су, одвести у други круг избора, где је чека убедљив пораз. Али од кога?

Месецима уназад сондаже су тврдиле да ће екстремна десничарка освојити априлски круг, док су се мењали противници који ће јој изаћи на црту у мају.

Ипак, социјалисти нису у игри јер, колико је њеном Националном фронту власт никада ближе, толико је социјалистима далеко. Њиховом кандидату Беноа Амону прогнозира се поражавајуће пето место у првом кругу. Социјалисти од председничке победе Франсоа Митерана до историјског краха популарности Франсоа Оланда нису имали мање популарног представника. Штавише, због раскола у партији добар део социјалиста планира да своју подршку прелије Емануелу Макрону пошто рачунају да он има далеко веће шансе да порази радикалне замисли Марин ле Пен.

Пре него што ће га опколити афере, разоткривајући га као „елитистичког лицемера”, све очи биле су усмерене на умереног десничара Франсоа Фијона. Од када му кандидатуру компромитује скандал за скандалом – од тога да је деци и жени за послове које нису радили обезбедио плате из државног буџета, до тога да је пре три године од свог пријатеља милионера, за којег је такође радила Фијонова жена, добио 53.000 долара – бивши посланик, министар и премијер бори се да стане на пут погубном паду популарности.

Било је предлога да, како би избегли фијаско, уступи место Алену Жипеу, али је пре неки дан руководство републиканске странке ипак одлучило да Фијон настави борбу коју критичари зову „мртвом трком”.

Тренутно је Макрон једини кандидат којем расте популарност док пропагира евроинтеграције. До пре неколико дана победа у првом кругу прогнозирана је Ле Пеновој, коју би у другом Макрон требало да победи освајајући око 60 одсто гласова.

Најсвежији анкетни узорци, ако се на њих може ослонити после брегзита, први пут овом бившем инвестиционом банкару и министру економије прогнозирају победу и у првом изборном кругу.

Верује се да Макрон иза себе оставља такмаце јер, за сада, једини није опкољен скандалима, док је, осим што је оптужују да из Москве и са Блиског истока добија новац, Ле Пенова опет у центру пажње јер јој је Европски парламент укинуо имунитет.

Како се расположење јавности мења у зависности од тога који је претендент на престо у центру афере, не би чудно било да се Фијон уздигне захваљујући гласачима који ће га подржати „у инат противницима који су се уротили да га потопе измишљеним аферама”, а да Макрона осујете насловнице о Американцима који га подупиру доларима.

Иако је и он доживљавао непријатности, истина мање битне за кампању – недавно су га гађали јајима – Макрон за сада напредује захваљујући и ономе што није. Нити је левичар или десничар, нестраначки је кандидат и за сада „неокаљан”.