Dobre namere i sporna viđenja

Ne treba sumnjati u dobre namere gospodina Bogoljuba Karića da deluje pomiriteljski i saborno, ali njegove reči upadljivo odudaraju od toga. Karićev gnev obrušava se na „lažnu elitu”, koju se ne ustručava da nazove „nadsrbima”, „nadinteligencijom” i „elitističkom kastom nadljudi”, te da oceni kako njihovo ponašanje „dostiže granice rasizma”?! On ih grupno optužuje, jer je jedan od „kanabista” – kako doživljava „trkače za mekano predsedničko kanabe” – izrazio nadu da će za njega glasati sva „normalna Srbija”.

Teško je selektivno zameriti nekom od kandidata, bilo da je „kanabista”, „foteljaš” ili nešto drugo, što je za normalnu, progresivnu, naprednu (ne nužno i naprednjačku) Srbiju. Mnogo je opasnije kad svoje neistomišljenike eksplicitno proglašava mrziteljima, izdajnicima, sorosovcima i prodanim dušama. A toga, nažalost, ima napretek. Ako mu to smeta, Karić je u pravu.

Sigurno je i Karić za pravnu državu, zemlju čvrsto izgrađenih i nezavisnih institucija, u kojoj vlada demokratija, a svi pojedinci se slobodno izjašnjavaju i imaju ista prava. Na kraju, bio je i lično pogođen što mu traljav sudski sistem nije omogućio da dokaže svoju nevinost. I samog predsednika vlade pogodila je sudska neažurnost, koja je dovela do zastarevanja tog postupka.

No, vratimo se „lažnoj eliti”, koja je dosta precizno označena. („Nije, gospodo, dovoljno to što držite predavanja na univerzitetu, igrate na pozorišnim daskama ili recitujete fraze o ljudskim pravima, slobodama i političkoj korektnosti.”) Tim ljudima se zamera što se, poput Tesle, Pupina i Milankovića, nisu „igrali po pašnjacima”. Činjenica je, međutim, da su mnogi naši naučnici i umetnici potekli i iz siromašnijih porodica i zabitijih sredina nego trojica navedenih velikana.

Bez odgovora je ostalo ključno pitanje: Ko čini pravu elitu? Da li su to vlasnici skoro stečenih raskošnih vila i džipova sa zatamnjenim staklima, okruženi telohraniteljima i ponosni na svoja zagonetno stečena akademska zvanja? Autor tu ne ubraja sebe („Zbog toga što se bavim biznisom, ne osećam se nimalo superiorno”), ali ostavlja otvorenim pitanje da li misli na ponekog umetnika sličnih političkih nazora ili na još nekoga.

Njegova zabrinutost za ovu podeljenu zemlju dostiže vrhunac idejom da osnuje besplatnu političku školu „Bogoljubov Kumrovec”, s namerom da – pozovimo se na njegove reči – „drage kanabiste obučim kako da zasednu na vlast za pet godina”. Jedna od dve ključne lekcije je „da postoje samo dobri i loši ljudi”. Prvi su, naravno, Karić i njegovi istomišljenici, a drugi „kanabisti”, koje treba naučiti da ne budu više „loši ljudi”. Šta ako odbiju „školovanje” ili ne nauče lekciju? Ako nestanu, najpre će se ostvariti Karićev ideal („Vreme je da se prekine s podelama u Srbiji”).

Profesor univerziteta